Још пре неколико година јавност у Фочи била је узбуњена због наводних планова о пресељењу тамошње Богословије у Бањалуку. Аутентичност те намере никада, наравно, није утврђена – нити су такво нешто постојални озбиљни планови – али, исто тако, мало је коме, кад се гледа историја Бањалуке, познат податак да је највећи град Српске некада заиста имао свештеничко училиште. И то ону коју је основао “народни медицинар”, специфични Васо Пелагић, којем се српски народ, па и сама Бањалука, никада није довољно одужио.
Оснивање Богословије
Васо Пелагић се родио 1838. године у селу Горњи Жабар у Посавини, исте године када је у Брчком отворена једна од свега осам српских основних школа у БиХ. Управо у тој школи у Брчком Пелагић ће добити основно образовање, након чега одлази у Београд, где је похађао гимназију и Богословију.
После завршене гимназије пут га води у Беч, па у Москву, где на Московском универзитету слуша предавања из медицине.
Из Москве се враћа у Србију са предлогом српској влади да се оснују три Богословије, у српским крајевима који још увек нису били слободни. Одлучено је да ће се једна основати у Призрену, а друге две у Мостару и у Бањалуци. Пелагић потом одлази у Бањалуку где уз помоћ српске владе, грађана и цркве, 1866. године коначно оснива Богословију 1866. године. Била је то прва средња школа за православне Србе у Босни и Херцеговини.
70.000 гроша за највећу зграду
За Богословију је пронађен привремени смештај, о чему је остало записано сећање њеног полазника Косте Ковачевића:
“Прва зграда за богословску школу купљена је за 800 дуката од бањалучког трговца Томе Радуловића или правије рећи од трговца Александра Опуића из Тријеста, коме је Томо дужан био и ту кућу заложио. Ова је зграда била у данашњој Господској улици, где је сад кафана Српско-православне црквене општине звана “Балкан”. У горњем спрату било је у тој згради свега пет соба, те су три одређене биле за богословску школу, односно за предавање предмета, док су оне две служиле за општинску канцеларију и њеног перовођу”.
Нарасле школске потребе ваљало је подмирити посебном зградом. Напокон, 1871. године, зграда богословије је подигнута је, како је остало записано, “на башти, уз стару школску зграду до Краљева друма”.
Зидање зграде Богословије коштало је Српско-православну црквену општину бањалучку око 70.000 гроша. Половину тог износа прикупили су виђенији бањалучки Срби – Томо Радуловић, Јово Кнежић, Ђорђе Зита, Саво Милић, Ђорђо Узуновић, Ристо Спахић, Јово Пиштељић, Ђорђе Делић… Касније, скупљено је још 20.000 гроша. Богословија је, коначно, могла бити довршена.
Више гимнастичари него богослови
У школи су се изучавали предмети катехизам, свештена историја, српска граматика, српска историја, општи географију, словеначка граматика, читање Светог писма, рачунање, немачки језик и гимнастика. Школа је била уређена интернатски, а полазници су живели по статуту који је прописала епархија. Испити су трајали од Видовдана до Петровдана, и били су јавног карактера. Увек су се одржавали недељом када се сав свет могао окупити. Ученици су на крају школовања добијали диплому на којој је био лик Светог Саве и његовог оца Немање.
Нова зграда, спратница дуга 30, а широка 15 метара, била је највећа у граду. Касније, са почетком аустроугарске окупације у зграду је била смештена гарнизонска болница, а након тога, све до 1908. године, односно до усељења у нову школску зграду подигнуту на старом црквишту, код кина “Козара”, у њој је деловала српска основна школа.
Друге године боравка у Бањалуци, Васо Пелагић је добио архимандритски положај те потом Пелагића изабраше и за управитеља основне мушке и женске школе. Имао је, како се наводи, и низ противника. Један од најозбиљнијих свакако је био аустријски конзул Станислав Драганчић. Он је богослове звао “више солдатима него ђацима, што се види из давања приоритета гимнастици и утркивањем по пољу бањалучком”.
Сукоб са турским властима и судски процес
Треће године свога рада, 1869, Богословија је имала преко 60 ђака из скоро свих крајева Босне. Међутим, те године избио је сукоб Пелагићевих ђака са турском ноћном стражом. Као управитељ школе, Пелагић је устао у одбрану својих ђака, окомивши се жестоко на бројне иступе власти.
А онда, те исте 1869, стиже из Сарајева наредба Осман-пашина да се Пелагић тамо стражарно спроведе. Бањалучки мутисариф Али Риза-паша ухапсио је Пелагића.
Растанак са Бањалучанима Васо Пелагић овако описује: “И женско и мушко, и старо и младо, тугом и плачем покрито је било. Тешко да је до сада икад син Босне и Српства са таквим братским учешћем народа обасут био, тако ожаљен и оплакан. Свак је говорио: ‘Појешће га мрак, више нам доћи неће’ и бризнуо би у плач”.
Процес
Обимна истрага против Пелагића у Сарајеву трајала је чак осам месеци. За испитивање је био задужен митрополит Дионисије, добронамеран и наклоњен Пелагићу.
“Али тек што је митрополит поставио питање, скочио је Пелагић са столице и вичући и жестоко гестикулишући почео сасипати бујицу погрда на бањалучке власти, као и уопште против турских угњетача Срба и са од љутине ужареним очима описивати рајино ропство и зазивати божју освету на тиране.”
Осман-паша је закључио седницу.
Сарајевски католички парох и песник фра Грго Мартић о процесу овако пише:
“Отворио он школу богослова у Бањалуци дозволом митрополите сарајевскога, и ту је подучавао богословне науке, а подучавао је своје ђаке боме и у гимнастици са штаповима, бива у мачевању, а подучавао их јавно пред школом… Процес се његов водио у великом савету код везира, где сам и ја присуствовао. Тај је човек тако занешен био, као да никакове силе на свету не признаје, већ је одговарао, што се вели, као Влах с коца… И ја сам га мало бранио поради пријатељства у народном смислу, онда још Манојло Јефтановић, а погдешто и владика Дионисије…”.
Убрзо се показало да је Пелагић озбиљан противник властима, те да је процес против нега био само први у низу процеса покренутих против носилаца “великосрпског” покрета у Босни. Сарајевски везир је од својих београдских конфидената добио списак “српских агената” у Босни. Пошто је, како је сам говорио, ушао у траг тајној српској “хетерији”, одмах је покренуо акцију против наводних завереника. Уосталом, и његов саветник др Јозеф Кечет пише да је Пелагић “отворено признавао своје великосрпске идеје и своје револуционарне намере”.
Од Бањалуке до Одесе
Већ сутрадан по суђењу, 6. октобра, Васо Пелагић је под јаком стражом одведен у Солун. Уследили су бројни покушаји да се он спаси. Будући митрополит Саво Косановић држао му је беседу као народном мученику.
Помоћ је затражена и од руског конзула у Београду, али ни он није могао много: “Ја поштујем Пелагића, али он би у свакој другој држави још више гоњен био за његов рад и говор”. Незадовољан је био и службени Београд.
Пелагића, међутим, из Солуна не упутише Високој порти у Стамбол, како је то наложио Осман-паша, већ у Малу Азију, у град Ћутају. Како је то сам рекао, ту је добио “партију малу ђака грчких, па је доцније уз помоћ њих и њихових родитеља побегао из заточења”.
Кажу да му је, обукавши га у женско рухо, то омогућила Софија Папазоглу. Кад се за пар дана домогао Брусе, био је спасен. Обријао је браду и навукао европско одело. Под заштитом руског конзула, под именом Срећко Раденковић, отпловио је за Одесу. Тако је окончана узбудљива Пелагићева бањалучка епизода.
