На тако далеко од бечког сјаја и богатства, суров полицијски режим одржавао је заостале феудалне односе у покрајинама у којима је тек сваки десети становник био писмен и у којој је број жандара вишеструко надмашивао број лекара и учитеља. Из бечке перспективе, цивилизација се завршавала на границама Босне и Херцеговине, која је сходно таквим мишљењима, припадала заосталом Оријенту.
Босна и Херцеговина је током аустроугарске управе прошла кроз дубоке друштвено-економске промене које су, између осталог, биле видљиве и на пољу школства и просвете. Школама је била намењена функција важног чиниоца у потискивању српске националне идеје и инструмента ширења култа монархије и двора Хабзбурга. Увиђајући да су конфесионалне школе биле темељ националног и културног напретка Срба у покрајинама, управа је систематски отежавала и ометала њихов рад, а учитеље прогонила оптужујући их за противдржавну пропаганду.
Отпор
Отпор Срба према државним школама није потицао од њихове аверзије према просвећивању, већ из страха да ће оне послужити Калајевој политици денационализације становништва. Највећа буџетска средства трошена су за потребе бројног и добро плаћеног административног апарата, жандармерије и војске. Аграрно питање, као најважније друштвено-економско и политичко питање у окупираним покрајинама, конзервирано је јер му је власт превасходно прилазила са намером очувања посједа муслиманске феудалне класе, која је сматрана државотворним елементом и темељом тзв. босанске нације. Опстанак феудалних односа није само кочио економски развој покрајина већ је продубљивао национални и верски јаз између кметова, махом хришћана и велепоседника, у огромној већини муслимана.
Посебну еру у историји Босне и Херцеговине под аустроугарском управом представља период када је покрајинама управљао заједнички министар финансија Бењамин Калај, угарски дипломата и добар познавалац историје и политичких прилика на Балкану. Крајем XIX века Калај је на више нивоа развијао политичку идеју вишеконфесионалне босанске нације и новог босанског културног идентитета, која је доживела историјски пораз и била одбачена од већине становништва, јер је настала у погрешном тренутку у време високо развијене националне свести, пре свега, српске заједнице. Носилац Калајеве босанске нације требало је да буде босански муслимански беговат, наводно старо богумилско племство које је у једном тренутку примило ислам и сачувало старе привилегије.
Реакција омладине
Анексијом Босне и Херцеговине 1908. године покрајине су формалноправно дошле под суверенитет Аустроугарске. Царском прокламацијом о анексији из октобра 1908. године грађанима Босне и Херцеговине обећано је да ће се покрајине подићи на виши степен политичког развоја, а доношење Устава требало је да буде први корак на том путу. Анексија покрајина изазвала је бурне реакције омладине па су тако сарајевски средњошколци одбили да клекну пред митрополитом Евгенијем Летицом приликом благодарења у сарајевској православној цркви.
На дан отварања Сабора 1910. године Богдан Жерајић је пуцао у земаљског поглавара генерала Маријана Варешана, исказујући на тај начин протест омладине због анексије, ограниченог устава и уопште друштвено-политичких прилика у покрајинама. Иако је преживео атентат Жерајић је временом постао узор Младобосанцима, а његов гроб место ходочашћа. Осуда атентата и чуђење преовладали су код већине муслимана и Хрвата, „притајено задовољство, помешано са жаљењем због неуспеха, био је одјек код огромне већине домаћих Срба“.
Жерајић је рођен у дому сиромашних родитеља у близини Невесиња, херцеговачке варошице која је брижљиво чувала осећај националне слободе и бунтовништва, као и отпора српског народа према окупатору кроз цели XIX век. Премда је сањао о лекарском позиву живот га је одвео међу правнике. Бунио се против каријериста и опортуниста, величајући песнике слободе и револуционаре: „Ми најмлађи морамо стварати нову историју.“ Походити Жерајићев гроб у Сарајеву за Младобосанце је значило бити спреман на исту жртву. Принцип је средњошколској симпатији Јелени Милишић са дивљењем говорио о Жерајићевом подвигу.
Природно је да се „Млада Босна“ регрутовала из очајничких наслага, „сељачка по пореклу, кметовска и ропска, ставила се с оне стране барикада и према режиму и према домаћим политичарима“, забележио је Боривоје Јевтић. Принцип је пред истражиоцима указивао на бедно материјално стање сељака у Босни и Херцеговини речима: „Сељак је осиротио, упропастили су га потпуно. Ја сам сеоски син и знам како је на селу“. Сиромаштво и запуштеност села били су разлог да се у мноштву политичких утицаја на омладину, њене идеје и стремљења истицала личност Петра Кочића у коме су најмлађи видели узор и пример који је требало следити.
Косовски завет
Осим утицаја који су долазили из њиховог културног и духовног круга, младобосанску генерацију формирали су политички и књижевни узори са истока и запада, посебно косовски завет и идеја тираноубиства. Критичка мисао „Младе Босне“ била је усмерена према готово свим видовима оновременог живота у Босни и Херцеговини, у првом реду против туђинске владавине, клерикализма, шовинизма, конзервативне традиције, грађанске идеологије, опортунизма и поданичког менталитета. Тако је младобосански покрет због својих идејних исходишта био осуђен на изолацију, неразумијевање, прогоне и забране у послератном периоду честе политичке злоупотребе.
– Није било одавно поколења које је више и смелије маштало и говорило о животу, уживању, и слободи, а које је мање имало од живота, горе страдало, теже робовало и више гинуло него што ће страдати, робовати и гинути ово – описао је Иво Андрић у вишеградској хроници нараштај којем је и сâм припадао. Гаврило Принцип је у свега неколико речи успео изразити своје неповерење према грађанским политичарима и „чаршији“ уопште: „Кад би Сарајево могао сабити у кутију шибица ја бих га запалио“. Доктору Папенхајму је у затворској ћелији рекао како су старије генерације говориле о слободи коју би требало легалним путем добити од Аустрије: „Ми у такву слободу не верујемо“. Недељку Чабриновићу је долазило на памет да са саборске галерије баци бомбу међу посланике јер се уверио „да су они хуље и кукавице, те ништа не раде“.
„Чудно време“
Забране, хапшења и прогони нису сломили омладински дух. Где год се налазила средња школа, где год се могла омладина окупити ишли су агитатори и проповедници, стварали Младобосанске ћелије и са несаломљивом вољом ступали су у акцију. После победоносних балканских ратова незадрживи талас родољубља, моћно запљуснувши све слојеве српског народа, порушио је граничне баријере, карауле и касарне које су делиле Србију од неослобођених крајева, пробудио их из окупационе летаргије и подстакао на размишљање о својој судбини у оквирима јединствене националне заједнице.
– То је било чудно време када су деца, узвишеношћу свога духа, понела у славу родитеље, збунила жандаре, препала судије и тешко забринула стару монархију – сећао се Сретен Стојановић.
Коначан ударац
После суђења Гаврилу Принципу и друговима октобра 1914. године власти су пожуриле да задају коначан ударац свим српским националним организацијама у земљи, а посебно Младобосанској мрежи.
– Окупаторски просветитељи хтели су да нас убеде да смо синови некаквог босанског народа и да говоримо босанским језиком, а још прадедови наши столећима и ми сада зовемо се и осећамо Србима – присећао се Јездимир Дангић свог тамновања. Принцип се није надао да ће жив дочекати крај рата, али није ни очајавао говорећи „да је крај Аустрије сигуран и да јој је он отворио пут у пропаст па му је свеједно хоће ли дочекати крај рата“. Остао је доследан при ставу да је атентат у Сарајеву била замисао Младобосанаца на коју нико са стране није могао утицати.
Трифко Грабеж није туговао због високе затворске казне, наводећи у писму оцу да је решио дати живот за добро Босне и Србије: „Жалити ме и плакати не би било лепо кад данас хиљаде и хиљаде Шумадинаца гине по бојиштима“. Владимир Ћоровић је писао како је вера омладине у испуњење њихове мисије временом постала нека врста националног митског фанатизма. Херцеговачки омладинац Милорад Лечић, који је са свега 15 година затворен, записао је пред смрт: „Срећно се смешкају моје полумртве усне над оствареном Југославијом чије рађање платих достојно главом“.
