Муслиманска породица Омановић чувала је мошти светог Василија у Требињу од Осман-паше Скопљака.
Данашње мјесто Крш а некада Омановић махала, свједочи догађају из половине 19. вијека. Након толико година, пронађено је, рецимо, кандило. А пронађена пећина описана из предања се поклапа са реалношћу.
Приликом сукоба Осман-паше Скопљака са црногорском војском са црногорском војском угрозио је мошти Светог Василија Острошког. Тада су четири монаха узели мошти и запутили се са Острога ка Требињу. Нису желели светињу да препуштају случају, милости и немилости.
Породица Омановић, угледна и богата у том време и том месту нуди се да склони мошти свеца. Како не би ризиковали да их неко изда, недалеко од њихове куће је изграђена пећина са два камена лежаја. Около су бдили монаси, у средини су биле мошти, с упаљеним кандилом.
Породица Омановић је била на располагању за све што је требало, свих пар година, колико су мошти ту боравиле.
Чак и након одласка моштију, породици Омановић је остао завет да место боравка Светог Василија одржавају, косе, уређују…
Срби из тог места су до половине 20. века палили свеће на овом месту, али тадашња нова власт је почела то да забрањује и тако је све пало у заборав.
Ову малу пећину је пронашао Никола Кокић са пријатељима, који је слушао о истој и обзнанио ју је јавности.
Посљедњи Омановићи у овом мјесту су овђе живјели до 1950-их година.
Ова прича треба да нас учи да је у сваком времену било људи и чојства, без обзира да ли је нешто било пре пар година, пар деценија или пар векова.
Векови пролазе и векови ће проћи, а иза људи остају дела и недела
