5/17. фебруара 1816. године кнез Милош Обреновић упутио је писмо српским депутатима у Цариград и драгоману Високе порте са захтевом да се изда ферман којим би Србија, у складу са Ичковим миром из 1807. године, била уређена као аутономна област.
Период дипломатских борби
После усменог споразума Милоша и Марашли Али−паше код Ћуприје 1815. године наступио је период дипломатских борби. Марашлија је наоко чврсто држао Турке и кажњавао виновнике немира, али је почетком 1816. године тражио од Срба да положе оружје.
Прилике почетком 1816. године су биле такве да преписка аустријских војних и цивилних власти открива да су Срби тајно преко Палежа и Остружнице увозили барут и олово, док је Марашлија у тајности планирао да уклони Милоша и виђеније српске старешине.
Милош је стога искористио један инцидент са краја 1815. године да се, макар привремено, уклони из Београда где је морао да борави непрекидно под будним оком везира.
Дипломатска офанзива кнеза Милоша
Почетком 1816. године кнез Милош је кренуо у дипломатску офанзиву. Пошто се Мелентије Никшић вратио из Цариграда Милош је упутио писмо преосталим депутатима да од Порте траже да се положај Србије уреди „као што је Ичко издејствовао био“.
За српске интерсе требало је да се заложи и београдски бина−емин Мехмед−ефендија који је тада такође боравио у Стамболу. Крајем месеца Милош је писао султану хвалећи Марашлију, али истовремено истичући да је „земља пуна зломислених Турака“ и да смена везира, његова смрт, па и сама промена ћуди могу да угрозе мирно стање.
Истовремено, десетак дана по упућивању писма од 5/17. фебруара кнез Милош је тајно упутио Михаила Германа руској влади у Санкт Петербург тражећи помоћ и заштиту руске дипломатије.
