Флоренс Најтингејл, британска болничарка и хуманитарни радник, сматра се утемељивачем модерне неге болесника. Из њене „службе за медицинске сестре“, потекла је и Мис Њутн – прва директорка „Школе за нудиље“ у Београду, која oзначава почетак професионалног сестринства код нас.
Британка Флоренс Најтингејл памти се као изузетна болничарка и хуманитарна радница, али и као жена која је покренула и утемељила модерну негу болесника у свету. Рођена је у имућној породици 1820. године, и већ је у младости почела да се интересује за математику, статистику, али и здравство, пре свега ‒ негу пацијената.
Постала је позната када је за време Кримског рата са 38 нудиља отишла на Крим и организовала војне болнице, где се трудила да примењује нове методе у нези рањеника, чиме је спасила бројне животе. После рата, написала је књигу у којој је описала принципе медицинске неге.
Флоренс се бавила и здравственом политиком. Како би унапредила приступ здравственој проблематици и политици, градила је мрежу сарадника и комуницирала са хиљадама људи широм света.
Многи је сматрају медијским експертом свог времена зато што је ефикасном комуникацијом вршила притиске на јавност и утицала на свест људи о важности здравља. Позната је и по томе што се борила за заштиту животне средине и осигурање адекватног простора за опоравак пацијената.
Флоренс Најтингејл је много допринела теорији неге, образовању болничарки, пракси и истраживањима, а њена дела и данас инспиришу припаднике медицинске струке. Њена „служба за медицинске сестре“ дала је образоване сестре које су касније сличне школе отварале у многим државама.
„Школа за нудиље“
Медицинска школа на Звездари у Београду била je прва установа тог типа на Балкану. Основана је 1921. године као „Школа за нудиље“, ангажовањем Друштва црвеног крста из Женеве и Друштва црвеног крста из Београда, а на предлог др Ридера, шефа америчке мисије
Школa је основана ради едукације наших медицинских кадрова, који би заменили медицинске сестре из иностранства по њиховом одласку из земље. Прва директорка школе била је Енглескиња Мис Едит Њутн, ученица Флоренс Најтингејл.
Школовање је трајало две и по године. За пријем у Школу за нудиље кандидаткиње су морале да испуне следеће услове: да имају завршена најмање четири разреда гимназије, да су здраве и ʼснажнеʼ, да имају лекарско уверење о здрављу, положен пријемни испит из писмених састава и да нису млађе од 18 нити старије од 30 година.
Кандидаткиње су морале да буду девојке или удовице без деце. Уз молбу при упису у Школу морале су да приложе и уверење о владању и доказе шта су до сада радиле. Актом, који је Министарство народног здравља донело првог јуна 1921, свим свршеним ученицама обезбеђени су стална служба, плата, додаци, као и право на пензију.
Први предавачи у Школи били су са Медицинског факултета, уз лекаре Војне болнице и Централно-хигијенског завода. Била су то еминентна имена из медицинских и других наука: Костић др Александар, Амброжић др Матија, Костић др Смиља, Милошевић др Сима, Нижетић др Здравко, Белић др Александар, Ружичић др Урош, Вујић др Петар, Тодоровић др Коста, Косановић др Богдан, Пирц др Бојан, Ристић др Војислав…
Прве генерације дипломираних ученица имале су тежак задатак ширења опште здравствене културе
У јуну 1924. године школовање је завршило 18 ученица и то су биле прве дипломиране медицинске сестре у земљи. Цитат из Гласника Друштва Црвеног крста: „На дан 28. јуна 1924. године дипломирало је прво коло од 18 нудиља. Већим делом распоређене су у санитетске установе у Јужној Србији, две су послате о трошку Рокфелерове фондације у Америку, а једна о трошку Лиге у Енглеску ради усавршавања“.
Школа за нудиље била је провобитно смештена на спрату у Улици Краља Милутина бр. 71, а део часова одржаван је у Бирчаниновој улици бр. 9. У нову зграду у Делиградској улици бр. 31, Школа се уселила седмог јуна 1923.
Школа је свечано отворена у присуству Његове светости патријарха српског и представника Црвеног крста. Ученице су живеле у интернату, а у Школи и на пракси носиле су обавезно службено одело ‒ униформу.
Прве генерације дипломираних ученица радиле су у тиму заједно са лекарима у новонасталим антитуберкулозним диспанзерима, антималаричним станицама, школским поликлиникама и зубним амбулантама. Истовремено су имале и тежак задатак ширења опште здравствене културе у народу.
Школа за нудиље, као прва и посебна школа, наставила је са образовањем медицинских сестара све до школске 1949/50. године, када се спојила са Средњом медицинском школом из Марулићеве улице.
После Другог светског рата никле су бројне медицинске школе у већим градовима у нашој земљи, а 1952. године отворена је Виша школа за медицинске сестре Црвеног крста Југославије. Године 1958. основана је Виша медицинска школа као самостална институција; касније, 1973. године, припојена јој је Виша школа за медицинске сестре Црвеног крста Југославије.
