У ноћи између 28. и 29. маја 1903. године одиграо се Мајски преврат, а завереници из редова српске војске физички су истребилие династију Обреновић и њима лојалне људе на свим важним положајима, те насилно враћатили на престо династију Карађорђевића.
Србија је закорачила у 20. век са стравичним покољем који се није свео само на убиство краља Александра и краљице Драге, већ су и њихова тела била унакажена до непрепознавања а онда бачена са дворског балкона. Обдукцијом су, наиме, утврђене двадесет и три ране на краљевом и двадесет на краљичином телу.
Те ноћи нису пали само краљ и краљица, већ и њена браћа Луњевице (Никола и Никодије). Председник владе, ђенерал Димитрије Цинцар-Марковић, убијен је на кућном прагу у Ресавској, а министар војни, ђенерал Милован Павловић, у свом стану на Цветном тргу; док је министар унутрашњих послова Велимир Тодоровић тешко рањен у свом стану преко пута „Лондона“, веровало се смртно (касније се ипак опоравио).
Егзекутори краљевског пара и дворске камариле су били углавном будући припадници тајне официрске организације Црна рука, предвођени Драгутином Димитријевићем Аписом и Војом Танкосићем.
И ту се није стало…
Уследиле су појединачне ликвидације широм Србије; процене кажу да је страдало укупно око 300 људи, и то све је протекло без грађанских немира и нереда, што указује на револуционарну прорачунатост завереника, мада треба узети у обзир и то да се у неким случајевима радило о приватним одмаздама.
Страни новинари преплавили Србију
Дан после убиства, у Београд је пристигло око две стотине страних новинара, дописника. Уместо да прикрије трагове бестијалног злочина који је био на срамоту Србије као цивилизоване земље, новоформирана власт их је пустила да шврљају по место убиства, да претурају по личним краљичиним стварима и постељи, и да све то бележе фотографским апаратима и шаљу у матичне редакције.
Престоница је била окићена заставама као да се слави неки државни празник и у њој је владало вашарско расположење, које се граничило са еуфоријом. Страни посматрачи у својим извештајима говорили су да је Београд личио на „огромну лудницу“.“
Светска штампа је у главном са згражавањем пренела вест о Мајском преврату. Британска штампа (Гардијан) писала је да су оваквим понашањем Срби „показали да су гори од Арнаута“. Ни остали нису имали речи хвале за подухват српских официра.
Велике силе су због бруталног чина убиства захладнеле своје односе с Краљевином Србијом, тако да је нека врста изолације трајала неколико година, све док нови краљ, Петар Карађорђевић, није обећао да ће атентатори и пучисти бити кажњени.
Реагујући на атентат Русија и Аустро-Угарска су изразили најоштрији протест због „мучког убиства“. Велика Британија и Холандија су повукли своје амбасадоре из Србије, ефективно замрзавајући дипломатске односе, и увеле санкције Србији које су укинуте тек 1905, након што је завршено суђење атентаторима који су углавном кажњени превременим пензионисањем, уз адекватне премије, док неки никада нису кажњени за њихов акт.
Реакција ондашње српске јавности на Мајски преврат често се посматра као једнообразна, јер је народ реаговао углавном одобравајући и славећи, због Александрове „лудости“ и тираније, те мале подршке коју је уживао пред смрт, како он тако и његов режим.
У самој Србији вест о преврату дочекана је са помешаним осећањима. Многи који су кривили краља за ситуацију у земљи били су задовољни, док су они који су га подржавали били разочарани. На парламентарним изборима само неколико дана пред атентат краљев кандидат је добио потпуну већину. Револтирани елементи војске су се побунили у Нишу 1904, преузимајући контролу над Нишким округом у знак подршке погинулом краљу и захтевајући да се убицама суди за њихов злочин. Њихов циљ је такође био да се покаже да војска као целина није и не може бити одговорна за Мајски преврат. Као симпатизер династије Обреновић, будући војвода Живојин Мишић је 1904. пензионисан.
Како је штампа „сахранила“ краља
„Већ сутрадан иза догађаја, осула је штампа, свом жестином, нападати бившега краља, славећи, у исти мах, свршени чин и његове извршиоце. Незадовољство — писала је она — било је опште и цела политичка атмосфера била је пуна мржње на развратни режим. И тако је морало бити.
Тако је морало бити кад су његове креатуре говориле о разбацивању меса опозиционара, кад се на завршетку XИX века заводи инквизиторско мучење невиних људи у државним затворима, кад се по наредби самога владаоца убијају невина деца због једне обичне манифестације, кад краљ ствара вештачке завере и спрема лажне атентате како би ставио под мач највиђеније прваке опозиције.
Он, који је с балкона своје куће говорио сокачке беседе пуне увреда и клевета, био је полулуд, побеснео краљ, чија је краљица била цинична и развратна жена“, наводи Драгиша Васић у својој књизи, па настравља:
„Овај краљ, пола ајдук, пола анархист, непрестано је мислио о проливању српске крви, политички разбојник, нека блажа и модернисана врста Нерона, један зликовац с комендијашким манирима, који је на глави носио шарену пајацку капу а у рукама разбојничку сикиру, једна дегенерисана природа, зликовац по крви, незајажљив, неукротљив, разјарена звер и покварени препредењак који је политичаре преобраћао у лакеје, своју рођену мајку називао блудницом, а свога оца нечистом крпом.
„Ослободити земљу од крунисаног хајдука!“
У народу, у коме је кипило узбуђење једне храбре расе, све је било у некој прећутној завери и говорило о блиском паду несноснога режима. И та узбурканост духова, та општа жеља за ослобођењем ма и по цену крви, та запаљива атмосфера и то раздражење јавнога мњења, учинили су да у заверу уђу млади официри, слободоумни људи, чија су браћа, очеви и пријатељи били представници слободоумне струје.
И вршећи своје храбро дело, они су сматрали да нису ништа друго до мандатори народа, овлашћени од њега да на овај начин ослободе земљу једнога крунисаног хајдука, а после тога и по свршеном делу предаду власт у руке политичким првацима…“
Васић у фуснотама доноси и причу друге стране, која оспорава неколико навода штампе из овог цитата.
Прво, обавештава нас о државној истрази која је утврдила да током студентских Мартовских демонстрација (у цитату: „манифестације“), два месеца пре слома династије, нико од ухапшених није био мучен, да су наводно били у најбољим собама, да им је чак било дозвољено да играју „крајцарице“ (бацање новчића с циљем да падне што ближе зиду, победник узима све новчиће).
Не наводи, међутим, када је вршена истрага, пре или после Мајског преврата; мало вреде њени налази ако је до истраге дошло пре тог догађаја.
