Кажу за њега да је био „академик који је географију учио пешке и на коњу“. Помало разбарушених, али упечатљивих бркова, у оделу с машном, био је то Јован Цвијић, највећи српски географ, који је оставио више него озбиљан траг у светској науци.
За живота је написао неколико капиталних физичко географских и друштвено географских дела. Био је професор Велике школе и универзитета у Београду, два пута ректор и почасни доктор паришке Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Од 1921. године до смрти и предсједник Краљевске академије наука, претече Српске академије наука и уметности.
Живот
Цвијићев отац је био трговац, мајка из угледне породице, домаћица. Осим Јована имали су још петоро деце. Рођен је у Лозници, 11. октобра 1865. године. Након основне и средње школе желио је студирати медицину, али опћина Лозница није имала новца за његово школовање. У Београду, прилично разочаран, тада среће свог гимназијског професора географије, Владимира Карића, који је учинио пресудан корак – наговорио је младог Цвијића да упише студиј географије на Великој школи, претечи београдског универзитета. Ставио му је на располагање властиту библиотеку, уз обећање да ће му помоћи око даљег усавршавања и студирања у иностранству.
Већ током студија Јован Цвијић написао је и први научни рад, „Прилог географској терминологији нашој“. Овим радом је у литературу увео бројне термине којима се и данас научници служе. Докторске студије уписао је 1889. године у Бечу. Већ од тада трудио се да покаже кад год је могао да се географија учи и на терену, а не само у студентској соби. Желио је да специјализира истраживања о карсту, односно красу – теренима на којима су заступљени крашки облици рељефа: поља, вртача, увала, јама, пећина и осталог.
Показало се да ће га ови пионирски и сериозни напори касније у географској науци учинити славним. Цвијић је у истраживању краса обухватио свеобухватни простор Динарских планина, крашке предјеле око Трста, Истру, Далмацију, Херцеговину и источну Србију. Докторску дисертацију на више од 100 страна под именом „Феномен краса“, одбранио је крајем 1892. године. Поставши 1893. године редовни професор на београдској Великој школи, с великим ентузијазмом је основао Географски завод, претечу Географског факултета.
Истраживања
Четири деценије Јован Цвијић је лутао по беспућима Србије, Грчке, Македоније, Бугарске, Словеније, Хрватске и других балканских и европских земаља у потрази за потребним материјалом, када су оловка, папир и фотоапарат били његово једино оруђе на екскурзијама по неприступачним теренима. Може се рећи да је на једном таквом путовању 1896. године Цвијић померио границе светске науке. На планини Рили у Бугарској открио трагове плеистоцене глацијације. До тада се, наиме, веровало да је ледено доба на овом подручју захватило само Алпе. Цвијић је у делу „Трагови старих глечера на Рили“ доказао да су ти трагови пуно шири.
Стварање државе
По окончању Великог рата, суделовао је као стручни експерт Краљевине СХС на Мировној конференција у Паризу, 1919. године. Једно од главних питања било је територијално разграничење међу државама. Јован Цвијић као географ одиграо је у тим преговорима једну од важнијих улога. Како кажу сведоци те конференције, Цвијић је понегде успео, понекад је био разочаран, али о тим питањима, како је сам говорио „одлучивали су ипак политичари и велике силе“.
Међутим, захваљујући Цвијићу нова држава је добила Банат и добро трасирану границу према Румунији, као и дио Далмације, иако су Талијани инсистирали да је Јадранско море њихово „са свих страна“. Јован Цвијић је био аустроугарски ђак који, политички, Аустро-Угарску није волио. Сматрао је да она иза себе има јаку Немачку, која је гура на југ „са задатком да посвађа и разгази народе Балкана како би их лакше освојила“, што и није било далеко од истине.
Цвијићев најзапаженији стручни допринос налази се на подручју антропогеографије. Реч је о научној дисциплини која проучава односе између природне средине и човека. Бави се питањима географског размештаја становништва, те културних и привредних одлика простора. Стога је Цвијићево капитално антропогеографско дело „Балканско полуострво“ , први пут објављено на француском језику 1918. године за време његове професуре на паришкој Сорбони. Генерално, ако се ствари погледају из ондашње европске, па и светске академске перспективе, кажу данашњи географи, „јасно је да је Цвијић био водећи ауторитет на пољу више природних и друштвених наука, што је изузетан резултат, који и данас може да служи као примјер“.
Јован Цвијић умро је 1927. године у Београду. Из поштовања и ради спомена на његов пионирски рад на подручју географије, многе школе, као и научне установе у Србији данас носе његово име.
