Јосиф Маринковић је био композитор, хоровођа и педагог. Рођен је 15. септембра 1851. у Врањеву, а преминуо 13. маја 1931. у Београду. Школовао се у Врањеву, Петроварадину и Учитељској школи у Сомбору, где је створио своје прве композиције.
Од 1873. до 1881. године, Маринковић је, са прекидима, студирао музику на Оргуљашкој школи у Прагу код професора Ф. Скухерског. Након тога, усавршавао се у Бечу (1886/87), похађајући предавања из музичке естетике код професора Е. Ханслика.
Каријера
Након завршених студија, Маринковић је постао диригент Београдског певачког друштва, које је водио до 1886. године. По повратку из Беча, био је диригент Академског певачког друштва „Обилић“ (1889-1900) и других хорова, укључујући Радничко и Српско-јеврејско певачко друштво.
У периоду од 1901. до 1924. године, радио је као наставник музике у београдској Богословији и Учитељској школи, а најдуже у Другој мушкој гимназији. Године 1907. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије.
Музички допринос
Маринковић је композитор који се углавном бавио вокалним облицима, и представља значајног представника српског музичког романтизма. Док у области обраде народних мелодија није достигао ниво свог савременика, Мокрањца, надмашио га је у оригиналним делима, посебно у соло песмама и мањим вокалним формама.
Неке од његових значајнијих композиција укључују:
- Кола: једанаест сплетова народних песама за мушки и мешовити хор, са делима као што су „Народни збор“, „Косовска химна“ и „Химна Балкана“.
- Соло песме: бројне композиције са клавирском пратњом, попут „Из града у град“, „Молитва“ и „Чежња“.
- Дечје песме: рад на дечјим песмама и хорима, укључујући популарне „Ми смо деца весела“ и „Ох, пролеће“.
Такође, написао је неколико мање значајних инструменталних дела, као што су „Фантазија“ и „Ноктурно“ за виолину и клавир.
Јосиф Маринковић остаје важна фигура у српској музичкој историји, не само због својих композиција, већ и као педагог који је оставио дубок траг на развој музичке културе у Србији.
