Пре извесног времена трудом уредништва часописа „Николајеве студије“ (The Nicholai Studies) до нас је дошао мало познати текст јеромонаха Николаја Велимировића (потоњег владике Николајa) посвећен страдањима Јермена (Армена) кроз историју, а посебно оном започетом током Великог рата (Првог светског рата), које је данас познато као геноцид над Јерменима (1915-1923). Овај текст писан на енглеском језику похрањен у неколико библиотека у свету временом је заборављен и није дуго био познат широј јавности, па је утолико важно његово поновно откриће али и потреба да се представи на српском језику. Издање је у припреми а редови који следе извод су из уводног текста.
Текст Николаја Велимировића објављен је 1919. године на енглеском језику и то у две верзије. Једном као посебна књижица под називом „Деца Просветитеља“ (The Children of the Illuminator), а други пут под насловом „Почаст Јерменији“ (A Tribute to Amenia) у оквиру часописа The New Armenia који је излазио у САД. Текстови се у неким појединостима разликују и први је нешто дужи. Teкст је део шире едиције која се са различитих аспеката бави јерменским питањем, a коју је објављивао Јерменски биро у Лондону. Према структури и начину излагања текст подсећа на беседу и можда је у том виду најпре и представљен јавности.
Веома је занимљив контекст Велимировићевог ангажовања у времену Великог рата који је напослетку и довео до настанка овог текста. Детаљан преглед његових активности у поменутом периоду читамо у тексту професора Слободан Марковића (Balcanica 2017, XLVIII). Током рата, а и у поратном годинама (1914-1920) Николај Велимировић је по налогу српске владе боравио у САД и Великој Британији где је одржавао врло богату дипломатску и хуманитарну активност кроз бројне личне контакте, преписке, држање беседа и јавних предавања по позиву, као и објављивањем различитих текстова. Уз написе у новинама и часописима, он је објавио најмање дванаест књижица и памфлета на енглеском и српском језику. У већини памфлета он се бавио питањем уједињења Срба, Хрвата и Словенаца које је искрено заговарао, као и темом уједињењем цркава. Током боравка у Британији он се обраћао људима у високим круговима, парламентарцима, министрима, великодостојницима Англиканске, као и других цркава, универзитетским професорима и другима, од којих су неки писали и уводе овим издањима.
Колико је Велимировић уважаван сведоче чињенице да је био први православни свештеник који је беседио у катедрали светог Павла у Лондону, као и први православни свештеник који је служио Литургију у некој англиканској цркви. Поштован је као велики говорник, а његовом угледу доприносило је изванредно познавање енглеског језика, као и бриткост ума и жар којим је проповедао, па је тако поређен и са Јаном Хусом. О интересовању за његове беседе сведочи и то да су 6. априла 1916. године британски парламентарци са супругама у дугим редовима стајали пред вратима цркве Св. Маргарете, у којој су се они иначе окупљали на црквеним службама. До краја 1916. године Велимировићева популарност је толико нарасла да је на дневном нивоу добијао позиве да држи предавања и беседи широм Уједињеног краљевства.
Велимировићев углед управо је био разлог зашто су га амерички Чеси замолили да говори и агитује у њихову корист односно напише текст у част обележавања петсто година од спаљивања Јана Хуса. Тим поводом је у Њујорку 1915. године објавио текст о њему на енглеском језику, као и верзију на ћирилици. У том периоду је дошло до контаката са припадницима јерменске дијаспоре. На молбу њујоршких Јермена написао је текст о њиховом страдању још у току Великог рата, након његовог првог боравка у Северној Америци (1915), који је објављен убрзо након поновног успостављања мира. У току 1919. године текст је према неким наводима објављен и у независној Јерменији.
„Деца Просветитеља“
Јерменија је мисијом Светог Григорија Просветитеља, првог епископа Јерменије (од 314. године), постала прва држава која је почетком IV века прешла у хришћанство. У свом излагању Велимировић хвали јерменског светитеља и јерменске владаре због њихове вере, а касније ће написати и Григоријево житије за Охридски пролог. У српском културном кругу овај светитељ, иначе пореклом из парћанске племићке породице, није био непознат.
Житије Светог Григорија је, уз житија Св. Рипсиме и Св. Гајане, јерменских светитеља из времена пре раскола насталог због одлука Халкидонског сабора (451. године), у Србију стигло преко Византије. Лик Светог Григорија Просветитеља приказиван је и на фрескама српских манастира па су до данас остали сачувани живописи у Старом Нагоричaну, Дечанима, Марковом Манастиру и Манасији. Уз житија која је написао владика Николај, у новије време житија су такође написали и ава Јустин Поповић и јеромонах Хризостом (Столић).
У свом осврту на историју Јермена Велимировић као једини критеријум за однос према њима узима њихову спремност да страдају за Христа и каже да је његово мерило „за вредновање хришћанских народа једино борба и страдање за Христа, а не цивилизација, богатство и сила“.
Велимировић на неколико места указује на сличност историје Јермена и Срба. Тако треба имати у виду да је током Великог рата готово истовремено започет геноцид и над Србима (масовни злочини у Мачви август 1914), и над Јерменимa (од 24. априла 1915). Страдање Срба трајало је током аустроугарске и бугарске окупације, при чему треба поменути репресију којом су били изложени пре, током и након гушења Топличко-јабланичког устанка 1917. године. Не треба заборавити ни прогон, хапшења, интернације у логоре (не само војника, већ и цивила, укључујући и жене и децу), погубљења људи и уништавање имовине Срба (погром у Сарајеву) и судске процесе против Срба у окупираној Босни и Херцеговини, као и другим деловима Аустроугарске монархије.
Злочини над Јерменима у Турској тога времена, и не само њима, већ и према другим хришћанима, попут Грка и Асираца, укључивали су хапшења и принудни рад мушког становништва, убиства интелектуалаца, масовна пресељења и егзекуције, депортације железницом или пешке пут сиријске пустиње Деир Зор, итд. Током ових депортације долазило је до умирања многих услед исцрпљености, глади, болести, отмица деце и силовања девојака и жена, а потом и до исламизације и туркификације преживелих, од којих мали број, не сви, тек у новије време сазнају своје право порекло. Приметно је да су злочини у неким аспектима извршења били готово истоветни.
Велимировић не указује само догађаје којима је био савременик, већ подсећа на вишевековна страдања и ропство оба народа под различитим освајачима, истичући да: „ипак постоји само једно поглавље у јерменској као и у српској историји – борба и страдање за Христа“. У једној каснијој беседи, од 3. октобра 1927. године, а коју је пренео The New York Times, тада већ као владика Николај, он се поново осврнуо на јерменску историју рекавши да му је у младости сећање на њихово 1600 година дуго страдање помогло да се учврсти у вери.
У том контексту, у више наврата, без задршке, Велимировић је врло оштар по питању стања верског живота у Европи и вредносног система у појединим историјским тренуцима, а нарочито у време када је текст настао. Он наводи да у том тренутку Христос није у средишту живота Европе па његове речи неће бити исправно схваћене од многих који су навикли „да људску историју тумаче на материјалистички, новчани и гастрономски начин“. Он наглашава духовну компоненту страдања појединца, као и најмање нације, истичући да их то заправо чини највећим. „И како је сићушна Немачка у поређењу са Јерменијом! И како је сићушна Аустрија у поређењу са Србијом!“, узвикује он.
Велимировић је такође врло критичан према другим приговорима који се упућују Јерменима. Један је о национализму јерменске цркве, а други њиховом „комерцијализму“. Он не спори да је Јерменска црква национална, као и остале источне цркве. Међутим, он подсећа да су се током четири године Великог рата све цркве на Западу „у свим ратоборним држвама“, држале програма својих нација и да су слушале своје владе. Уз то је навео и примере римске цркве у Шпанији у време маварске власти која „је била националистичка колико и јерменска под Турцима“, као и цркве у Француској у време Јованке Орлеанке и борбе против Енглеза, која је исто тако била „као и данас, веома националистичка“. Он понашање јерменске цркве оправдава вишевековним ратним стањем тј. ропством под исламом, у коме се налазила. Он на крају констатује да је то заправо „један општи историјски феномен и на Истоку и на Западу“. Нешто даље он указује и на још једну одлику јерменске историје, а то је да су Јермени и под окупацијом остали организовани предвођени Католикосима Јерменске апостолске цркве, који су били не само духовне, већ и политичке вође. И управо захваљујући тој „блиској вези религије и националности“, сматра он, Јермени су успели да „преброде векове и векове неправде и суровости“.
Следећа важна тачка по којој критикује лицемерје Запада у вези Јермена јесте питање „злобног“ меркантилизма деце Просветитеља“, тј. њихово бављење трговином, како он каже, једином делатношћу коју су им окупатори дозволили. Указујући на то да је управо „цивилизовани свет централне Европе“ меркантилан до своје сржи и да као такав нема права да осуђује Јермене, који су притом остали хришћани док су слободне нације постале нехришћанске.
Треће питање којим се Велимировић бави, ако не и најважније, оно свакако у том тренутку најактуелније, јесте питање јерменске независности. Питање које на неки начин и данас лебди над Јерменима. Врло оштро критикујући ставове како Јермени нису способни да имају независну државу он низом историјских примера и паралела оповргава тај „незналачки став“. Подсећајући како је „Јерменија је била организована држава преко хиљаду година“ много пре већине европских нација, он нарочито истиче хришћанско раздобље у коме су Јермени неколико пута губили и враћали своју независност и успевали да изграде изнова своју државност. И не само то. Велимировић указује како су Јермени дали и византијске цареве, турске везире и паше, као и способне министре и дипломате у хришћанским земљама у којима су нашли азил, па подвлачи да су стога и способни да воде и своју независну државу.
„Морални императив независности Јерменије“
Велимировић је врло оштар у критици западних савезника због недовољног пружања помоћи јерменској борби упркос обавезама о заштити, преузетим на Берлинском конгресу. Наиме, хришћанске земље су током XIX века покушале да наметну реформе којима би османске власти побољшале положај како других хришћана, а кроз тзв. „Јерменско питање“ и положај јерменског становништва. Упркос томе, дошло је до тзв. Хамидијских покоља 1894-1897. године у време султана Абдула Хамида II током којих је побијено и до 300 000 Јермена. Политика континуираних прогона настављена је и након доласка Младотурака (Комитет уједињења и прогреса) на власт 1908. године. Под њиховом влашћу дошло је до нових масовних убистава, какав је покољ 20-25 000 Јермена у Адани 1909. године, од којих су многи побијени у унутар цркава. Велимировић критикује лицемерни став западних хришћанских држава да оштро реагују, па и зарате, због повређивања чак само једног њиховог грађанина, а не реагују на покољ у Адани. Он констатује да: „Године 1909, најподлији економски и политички разлози су спречили Европу да пружи делотворну заштиту првој хришћанској нацији, коју су неверници приковали на крст“.
Нови планови неких европских држава да се заштите Јермени пред избијање Великог рата остали су празне речи. Ступање у коалицију са Централним силама омогућиле су младотурским (османским) властима да од априла 1915. године наставе систематске акције против Јермена. Геноцид над Јерменима трајао је више година (1915-1923) и однео је око милион и по живота, а таква политика у неким облицима продужила и под кемалистима у новообразованој Републици Турској након завршетка Рата за независност. Тиме су јерменска популација и културно наслеђе избрисани из Анатолије, некада историјске Западне Јерменије.
Из тих разлога Велимировић је сматрао да је обавеза, „морални је императив“, да тада још увек, хришћанске државе дају слободу Јерменима. Упркос обећањима Великих сила, његови апели су остали „глас вапијућег у пустињи“, јер Запад није довољно урадио да заживи споразум у Севру из 1920. године, којим су Јерменима обећане и територије Западне Јерменије. Новообразована, територијално врло сведена, независна Република Јерменија била је кратког века (од 28. маја 1918. до 2. децембра 1920. године). Независна Јерменија постала је жртвa нове турске агресије, совјетско-турских договора и совјетске окупације. Парадоксално, совјетска окупација је у датом тренутку била гаранција за физички опстанак Јермена на тим просторима пред надирућом војском Турског националног покрета. Савезничким признавањем Републике Турске Споразумом у Лозани (24. јула 1923) за европску дипломатију је затворено „Јерменско питање“. Јермени ће нових седам деценија чекати на своју независност.
Страдање које траје и даље
Дуго очекивану независност пратили су сукоби и ратови са Азербејџаном због тежње већинских Јермена из Аутономне области Нагорно-Карабах да се присаједине Републици Јерменији. Упркос, за Јермене успешном, Првом рату за Нагорно-Карабах (1988-1994), који је довео до масовног страдања на обе стране, самопроглашена Република Арцах није добила међународно признање. Након пораза у Другом, тзв. 44 дневном рату 2020. године и азербејџанске офанзиве 19. септембра 2023. године, Јермени су били принуђени да напусте своје историјске земље и културно наслеђе, а Република Арцах је престала да постоји.
Годинама уназад „меркантилни Запад“ је изнова, углавном био, a и даље је, нем по питању систематског уништавања и отимања јерменског културног наслеђа, нарочито у Азербејџану (види: “Православље”, бр. 1309, 1. октобар 2021), али и у Турској (види: „Православље“ број 1287, 1. новембар 2020), по питању страдања Јермена у Арцаху, те повреда територијалног интегритета Јерменије, итд.
Не треба заборавити да су Јермени каo хришћани, а и њихово наслеђе, били и на мети исламистичких снага током грађанског рата у Сирији. Запад заокупљен својим интересима у геополитичком надметању са Русијом и Ираном, уједно калкулишићи да не разљути свог NATO савезника Турску, као и нафтом и гасом богати Азербејџан, неретко окреће главу од повреда међународног права у Закавказју и вредности које заговара. Користећи ову заокупљеност Турска наставља да заједно са Азербејџаном спроводи политику притисака и да егзистенцијално угрожава Јерменију.
Савремена Јерменија је на прекретници и упркос преговорима о нормализацији међудржавних односа, опет постоји опасност не само њеној независности, већ и голом опстанку, због константних претњи из Азербејџана. Од Јерменије се захтева и промена Устава због, како Азербејџан тврди, територијалних претензија (референца на уједињење са Нагорно-Карабахом) у тексту преамбуле која се позива на Јерменску декларацију о независности.
Велимировићев текст је опет актуелан, не само због тих притисака и због тога што Република Турска води кампању порицања геноцида, већ што због мржње „која је институционализована генерацијама“ појам Јерменин у савременој Турској значи нешто негативно, увредљиво.
Данко Страхинић, дипл. историчар.
