Често се каже да Срби у миру изгубе све што стекну у рату, и у томе заиста има истине. Међутим, у временима славним, када се Србија ослобађала од вековног османског ропства, на њеном челу се налазио кнез Милош Обреновић, по многима најсветлији пример српског политичког умећа.
У жељи за коначним ослобођењем, типичну српску бунтовност је заменио трговачки њух њеног вође који је разумео међународну ситауцију и унутрашњу природу Османског царства. Резултат тога јесте широка аутономија Кнежевине Србије, коју ће наследници кнеза Милоша претворити у потпуну независност.
Трговац стоком и Карађорђев војвода
Милош је рођен 18. марта 1780. године у селу Горња Добриња код Пожеге. Његовим родитељима, Теодору Михаиловићу и Вишњи Урошевић, био је то други брак. Вишња је претходно била удата за Обрена Мартиновића, са којим је имала троје деце.
Милошу је рано преминуо отац, те је почео да служи код трговаца стоком. Млад, неожењен и способан, гонио је стоку по читавој Шумадији, Босни, Херцеговини, а стизао је и до Далмације и Венеције.
Вишњини синови из првог брака, Милан и Јаков, довели су к себи мајку са њеном преосталом децом, па је Милош, захваљујући полубраћи, брзо напредовао од слуге до правог трговца.
1805. године је добио звање војводе
Када је 1804. избила Српска револуција, руднички војвода Милан Обреновић је био један од организатора и Карађорђев сарадник. Милош, тада Теодоровић, је учешће у устанку узео као обичан борац. Међутим, након исказане храбрости и способности, Милош током 1805. добија звање војводе.
Исте године се оженио Љубицом Вукомановић из села Царевићи на планини Рудник. Велико пожртвовање је показао у борбама за Ужице 1807. године, при чему бива рањен у груди. Супротно најцрњим очекивањима, Милош се након лечења у Београду релативно брзо опоравио од задобијених рана.
Обишао је већину ратишта пратећи полубрата Милана, који је постао управитељ Ужичке нахије. Претпоставља се да је Милош почео да се потписује као Обреновић најкасније након Миланове тајанствене смрти у Букурешту 1810. године.
Вожд Милош Обреновић и Хаџи Проданова буна
После пропасти Српске револуције, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Његове поткупљивачке методе су тада издејствовале амнестију и положај обор-кнез Рудничке нахије. Услед османских репресија над српским становништвом, 1814. године је избила Хаџи Проданова буна.
Милош је сматрао да су околности неповољне, те је након дистанцирања имао улогу у њеном гушењу заједно са Станојем Главашем. Заузврат је добио на управу Пожешку и Крагујевачку нахију. Међутим, Сулејман-паша Скопљак је наставио са терором, те је убијен Станоје Главаш. Милош је у Београду гледао набијање Главаше главе на колац и био је свестан да он може бити следећи.
Таковски устанак
На Цвети, 11. априла 1815. године по старом календару, подигнут је нови устанак. Србија је планула истим жаром као и 1804. године. Устаничка војска је извојевала победе код Палежа, Љубића и Дубља.
Међутим, Милош је знао да ратом дугорочно не може ништа. Упустио се у преговоре са Хуршид-пашом, а потом и са Марашли Али-пашом, седамдесетогодишњаком који је желео у миру да проведе своје последње дане.
Он није захтевао разоружање Срба, већ само да се један његов одред пропусти до Београда. На састанку Милоша и Марашлије је постигнут усмени договор.
Милош је од Порте тражио аутономију под сизиренством султана, признање наследног кнежевског достојанства, кнежеве по нахијама и исељавање турског живља из паланки и села.
Порта ће то 1815. прихватити и поставити Марашли Али-пашу за београдског везира. У току 1816. године је Порта издала седам фермана који су одређивали царине, слободу трговине, плаћање данка у Србији.
Убиство Карађорђа
Кнез Милош се окренуо дуготрајној, исцрпљујућој дипломатској борби за коначно ослобођење. У томе се он ослањао на Русију, док је са друге стране истицао верност Порти.
Усмени споразум Милоша и Марашлије је произвео двовлашће у Србији: паша је имао власт над Турцима у градовима, док Милош добија власт над становништвом и кнезовима, који ће убирати народни порез и давати га Народној канцеларији, а она исплаћивати Порти.
Милош је брзо почео да гради своју апсолутну власт, па се са противницима обрачунавао под изговором да они желе нови устанак. Треба схватити контекст тадашњег времена; да би неки владар водио спољну политику, он мора имати унутрашњу ситуацију под својом контролом. Милош је противљење својој вољи гледао као на угрожавање његове дипломатске борбе.
Случај који ће обележити и Милошев и политички живот Србије у нарених сто годиина, јесте убиство Карађорђа. У жељи да подигне нов устанак, који му је у време прогонства био опсесија, Карађорђе се 1817. вратио у Србију.
Састао се убрзо са кумом Вујицом Вулићевићем, и од њега је тражио састанак са такође кумом, кнезом Милошем. Милош је знао да Карађорђево присуство може угрозити његову дипломатску борбу, али и ауторитет међу Србима.
Убиство је организовао Вујица Вулићевић, који се са Карађорђем састао 25. јула 1817. у селу Радовање код Велике Плане. Након гозбе, Карађорђа је на спавању убио Вујичин слуга, Никола Новаковић.
Милош је о овоме обавестио Марашлију и саму Порту, те је Карађорђева глава била доказ његове верности. Иако је ово убиство било велика мрља у Милошевом животу, оно је омогућило да Србија мирним средствима настави да се бори за што већу аутономију.
Кнез Милош и дипломатска борба
Иако Порта није одговарала на српске захтеве, Милош се мирно држао приликом хришћанских устанака на Балкану, сузбијајући сваки покушај да се они пренесу у Србију. Ђакова буна из 1825. против самог Милоша такође није имала успеха.
Међутим, доласком Николаја I на власт, Русија је била све присутнија на Балкану ког је тресао устанак у Грчкој, те је 1828. године објавила рат Османском царству.
Хатишериф
Он је окончан потписивањем Једренског мира 26. априла 1829. године када је Порта бачена на колена. Грчка је добила статус вазалне кнежевине, повластице Влашке и Молдавије су потврђене, а Србији су гарантоване одредбе Акерманске конвенције, које су одређивале да Порта испуни према Србији обавезе прописане Букурешким миром из 1812. године.
Наравно, Порта је избегавала да своје обавезе до краја испуни, те се српски кнез одлучио на непосредну акцију, на тзв. „политику бакшиша“ која је увек деловала.
Тако је 30. априла 1830. године на Светог Андреју, у Народној скупштини обнародован Хатишериф. Милош је добио наследно кнежевско достојанство и образован је Савет састављен од доживотних чланова.
Османске власти се нису смеле мешати у српску унутрашњу управу, а муслимани су морали напустити Србију. На тај начин завршен је петнаестогодишњи процес постепене изградње аутономије.
Међутим, Турци су врло споро примењивали одлуке Хатишерифа из 1830. године. Одуговлачило се са враћањем шест нахија и исељавањем спахија из земље. Користећи побуну ајана у Босни, кнез Милош је одлучио да изазове устанак у три крајинске нахије источне Србије.
Ова енергична акција брзо је уродила плодом, те је Порта морала уступити Србији шест нахија, што је објављено у Народној скупштини у Крагујевцу 13. фебруара 1834. године. Муслимани су силом протерани из Србије, али им је Милош морао новчано надокнадити губитак имања.
Кнез Милош и унутрашња политика
Може се рећи да је кнез Милош државу изједначавао са својим личним добром и да је безобзирним мерама стекао огромно богатство. Тако је он успео да изгради српску управу на начелу централизма и патријархалног самодржавља, услед чега су избијале многе буне. Након Милетине буне, долази до проглашења Сретењског устава, који је израђен од стране Димитрија Давидовића и усвојен у Народној скупштини фебруара 1835. године.
Устав је предвидео три носиоца извршне, судске и законодавне власти: кнеза, Скупштину и Државни савет. Кнежева власт је сведена на најмању меру и углавном је пренета на Државни савет, састављеног од шест министарстава.
Незадовољство великих сила
Доношење овако либералног устава изазвало је незадовољство Аустрије, Русије и Османског царства. То је кнез Милош искористио како би априла исте године укинуо Устав и образовао комисију за израду новог Устава.
Уставно питање је решено Уставом из 1838. године, познатим као „Турским уставом“, по ком је власт уз кнеза вршио Савет од 17 доживотних саветника, из чијих редова су се бирали министри. Устав није предвидео стварање Народне скупштине, што је значило да је самодржавље кнеза замењено самодржављем 17 саветника.
Након што су у Савет ушли уставобранитељи Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Милета Радојковић и Матеја Ненадовић, Милош је прешао 1839. године у Земун, мада се вратио у земљу на подсицање руског и енглеског конзула. Ипак, након буне Јована Обреновића у априлу против уставобранитеља и „Турског устава“, Милош је јуна 1839. абдицирао у корист сина Милана и повукао се на своје имање у Влашкој.
Кнез Милош у изгнанству
Након одласка са власти, Кнежевину Србију је задесио период унутрашњих сукоба и смене династија. За то време, Милош се налазио на својим имањима у Влашкој, која је купио захваљујући огромном богаству од монопола над трговином сољу.
Одлуком великих сила, Милошу је као место боравка одређен Беч, где се убрзо сукобио са Метернихом. Кретање му је било ограничено у Бечу, док је изван њега могао ићи само у Чешку или Моравску.
Једно време је у кући кнеза Милоша живео и Вук Стефановић Караџић са децом. Након збацивања са власти 1842. године, Милошу се у Бечу придружио и његов син Михаило. Кретање кнеза Милоша и Михаила по Бечу је пратила аустријска тајна полиција, али и агенти Кнежевине Србије.
Након што од Метерниха 1843. не добија сагласност да путује на сахрану своје супруге, Милоша почиње да кује планове о повратку у Србију. Организовао је једну побуну 1844. године која је брзо угушена, а током турбулетног периода 1848/49. је био веома активан.
Закон о народној скупштини
Одлазак Метерниха са власти је Милошу дао већу слободу, док је ситуација у Кнежевини Србији постајала све напетија у наредној деценији. Кнез Александар Карађорђевић се сукобио са Саветом, на чијем челу се нашао Тома Вучић Перишић.
Тријумвират Тома Вучић Перишић-Илија Гарашанин-Миша Анастасијевић доноси октобра 1858. године Закон о Народној скупштини, да би изборе за њу у новембру финансирао лично Милош Обреновић.
На Светоандрејској скупштини је једногласно затражена кнежева оставка, па је он пребегао Турцима у град и тиме фактички абдицирао. Скупштина је за новог кнеза поново изабрала Милоша Обреновића.
Друга владавина кнеза Милоша
Повратак Милоша на власт изазвао је велико незадовољство Османлија и Аустрије, јер је то значило активирање Србије у спољној политици. Милош је упутио Порти захтеве који су се тицали остваривања пуне унутрашње независности: наследно право кнежевог достајанства и укидање Устава из 1838. године. То је заправо значило да кнез Милош наставља тамо где је стао 20 година раније и да се његова природа није изменила.
Због рата у Италији, Порта је осећајући тензије попустила и најзад 1860. године решила питање наследности кнежевског престола. У решавању уставног питања Милош није ни чекао одобрење Порте; одмах је почео са кршењем Устава и из Савета елиминисао све своје противнике. Његов велики противник Тома Вучић Перишић је ухапшен на сред улице, да би умро у болници под врло сумњивим околностима.
Стари кнез је министре претворио у своје писаре, а полицију и војску узео у своје руке. Ово је изазвало огорчење либералне омладине и интелигенције, те се њихов сукоб са кнезом заоштрио. Кнез Милош је у својој другој владавини тражио подршку сеоских маса, те је његова владавина представља својеврсну реакцију села на бирократски систем.
Ипак, друга владавина кнеза Милоша је примљена као привремена са обзиром на његову дубоку старост. Његова смрт 26. септембра 1860. је означила почетак епохе просвећеног апсолутизма Михаила Обреновића.
Кнез Милош Обреновић и његов историјски значај
Многи српски историчари су се сложили да је кнез Милош Обреновић највећи политички ум у историји Србије.
Иако неписмен и необразован, кнез Милош је био човек изузетне интелигенције, који је трговачко умеће знао да примени у политичким надмудривањима. Способан да учи на туђим грешкама, храбар и лукав, кнез Милош је током дуготрајне дипломатске борбе за аутономију Србије показао како се у политици сабира два и два.
Остварујући своје политичке циљеве, није презао да елеминише било кога ко му се нађе на путу. Иако је положај искористио да се обогати, за потребе државе је често знао дубоко да завуче руку у сопствени џеп.
Са друге стране, поред тога што је била аутократска, унутрашња политика је повољно утицала на развој просвете, културе и привреде. Међутим, убиство Карађорђа је бацило сенку на добар део његових заслуга и довело до тога да се у делу народа оцрни његова личност, што ће проузроковати поделу на Карађорђевиће и Обреновиће.
Данас, када је та подела изгубила на актуелности, ваља истаћи да су кнез Милош и Карађорђе били две стране исте приче, без којих се не би стигло до независности 1878. године.
