Иван Ђаја (1884–1957) био је једна од најистакнутијих личности српске науке у 20. веку, који је својим доприносима у области физиологије стекао међународни углед.
Рођен је 21. јула 1884. године у Ле Авру, у Француској, у породици морнаричког капетана Божидара Ђаје, пореклом из Дубровника, и Францускиње Делфине. Када је Иван имао шест година, породица се вратила у Србију, где је Иван завршио основну школу и Прву београдску гимназију.
Студије у Француској и рани научни радови
Након школовања у Србији, Иван Ђаја је отишао у Француску, где је похађао чувени Лицеј Корнел у Роану, а потом започео студије природних наука на Сорбони у Паризу.
Ту је стекао широко образовање, што му је омогућило да развије интересовања за физиологију и биологију. Већ у младости, Иван је показивао изузетан научни таленат; 1906. године, са само 22 године, објавио је први научни рад у сарадњи са двојицом колега.
Докторску дисертацију, под називом „Студија о ензимима гликозида и угљених хидрата код мекушаца и ракова“, одбранио је 1909. године на Сорбони, чиме је постао један од првих Срба са докторском титулом из области природних наука у иностранству. Овај рад је поставио темеље за његов каснији научни допринос у области физиологије.
Повратак у Србију и имплементација физиолошке науке
По повратку у Србију 1910. године, Ђаја је на позив академика Живојина Ђорђевића постао асистент на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где је предавао физиологију.
Он је био пионир физиолошке науке у Србији — основао је прву Катедру за физиологију и организовао први Институт за физиологију у земљи, чиме је поставио темеље за модерну физиолошку науку на Балкану.
Током Првог светског рата, овај научник је наставио свој научно-истраживачки рад, иако су ратне околности значајно отежале академску делатност.
После рата, наставио је предавања на Универзитету у Београду и постао редовни професор физиологије и физиолошке хемије 1921. године. У том периоду, Ђаја је објавио многе радове и уџбенике, од којих је најважнији „Основи физиологије“ из 1923. године, први те врсте у Србији.
Истраживања хибернације и терморегулације
Ђаја је био посебно познат по својим истраживањима у области физиологије хибернације и терморегулације код топлокрвних животиња. Његова истраживања о понашању организма под утицајем екстремних хладноћа била су револуционарна за време у којем су спроведена.
Он је експериментално доказао да је могуће значајно охладити тело, а да се притом сачува функционалност виталних органа, што је касније постало основа за развој бројних медицинских техника, укључујући хипотермију у операцијама и спасавању живота у екстремним условима.
Један од кључних доприноса његовог рада био је увођење појма „хомеотермија“, односно способности организма да одржава сталну телесну температуру без обзира на спољашње услове. Ђајина истраживања у овој области поставила су темеље модерних студија терморегулације и енергетског метаболизма код животиња и људи.
Политички ангажман и борба за аутономију универзитета
Поред научног рада, Иван Ђаја био је активан и у политичким дешавањима свог времена, посебно у вези са заштитом аутономије Универзитета у Београду.
Током тридесетих година, Иван је био изабран за ректора Универзитета у Београду и нашао се у сукобу са тадашњим властима због полицијске интервенције на универзитету. Заједно са студентима, протестовао је против уласка полиције на универзитетски простор, бранећи аутономију ове институције.
Такође, позната је анегдота Ивана Ђаје са Титом када је требао да постане почасни члан САНУ.
Наиме, када је било гласање, сви у сали сем Ђаје су били за да се Јосип Броз прими у САНУ. Том приликом он је изјавио: „Ја нисам дизао руку ни када је краљ Александар требао да буде почасни члан, па нећу ни сад.“
Он је сматрао да у САНУ није место политичарима него научницима и није имао страха да то јавно каже.
Ратне године и повратак науци
Током немачке окупације Србије у Другом светском рату, Ђаја је био затворен у концентрационом логору Бањица, где је провео неколико месеци. Након ослобођења, повукао се из јавног живота, али се након рата поново вратио научном раду.
Међутим, послератне комунистичке власти су га сматрале „неприкладним“ због његових предратних ставова и аристократског порекла, што је отежало његову академску каријеру у то време.
Такође, био је под сталном присмотром УДБЕ, власти су га сматрале државним непријатељем јер је човек са запада и бави се западном науком, а не неко ко је наклоњен соц
Доприносио је науци упркос комунистичком понижавању
Упркос политичким препрекама, Ђаја је наставио да доприноси науци и био је активан члан Српске академије наука и уметности, где је постао пуноправни члан 1932. године.
Његов рад на пољу физиологије имао је значајан утицај на медицину и биологију, а његови уџбеници и истраживања коришћени су деценијама касније у образовању и научним студијама.
Наслеђе и утицај
Иван Ђаја преминуо је 1. октобра 1957. године у Београду, оставивши иза себе богато научно наслеђе. Његова истраживања о терморегулацији и хибернацији и даље се сматрају пионирским у физиолошкој науци, а његова борба за универзитетску аутономију остаје пример храброг интелектуалног ангажмана.
Овај сјајни научник је кроз свој живот спојио врхунска научна достигнућа са дубоким осећајем за друштвену правду и научну етику, што га чини једним од најважнијих српских научника свог времена.
Република Србија и град Београд су се на симболичан начин одужили Ивану Ђаји, па тако једна улица на Врачару носи његово име.
