У лето 1914. године Канада је донела закон „Ратне мере“ усмерен ка имигрантима пристиглим из земаља агресора у Великом рату. Сплетом околности међу онима који су дошли под удар тог закона доживевши велику трагедију било је и више стотина Срба. Једини разлог за њихову голготу било је то што су у обећану земљу стигли из тадашње Аустро-Угарске.
Канада је отварала своја врата досељеницима из свих крајева света, посебно из Европе. На позив власти у Канаду долазе имигранти у потрази за слободом, бољим животом и извеснијом будућношћу. Велики број Срба стиже почетком 1914. године, пре свега из Аустроугарске, из Лике, Кордуна, Славоније, Далмације, Босне….
Одсечени од матице, препуштени себи, у освит бурних догађаја део Срба из тих крајева одлучује да крене на пут преко океана. Процењује се да је у то време у Канади било више од 8.000 Срба. Они углавном раде у рудницима и као кметови на фармама у огромним ненасељеним канадским пространствима.
Почетком Великог рата, Канада као британски доминион постаје савезник са силама Антанте. Самим тим и са Краљевином Србијом. Своју лојалност она испољава слањем војника и медицинског особља у ратне зоне. У лето 1914. године канадска влада премијера Роберта Бордена доноси закон „Ратне мере“ уперен против имиграната са територије Аустроугарске који су се у то време нашли на тлу Канаде.
Тај закон уводи дискриминаторску категорију „непријатељски странац“ која се односи на све придошлице који су у Канаду ушли као „Аустроугари“.
Радикалне мере
Тадашњем савету за хитне интервенције земље наложено је спровођење радикалних мера, пре свега регистрацију, а касније и интернирање таквих особа. Иако су Србија и Канада савезници у рату већина пристиглих српских имиграната постају „непријатељски странци“.
У то време Доминион Канада у својим усељеничким прописима није узимала у обзир етничку или националну припадност, те су сви усељеници који су дошли из Монархије третирани као Аустроугари. Према проценама у 1915. године регистровано је преко 80.000 „непријатељских странаца“ од којих већина постаје предмет строге контроле и надзора. Сви морају да носе знак идентификације и имају обавезу да се редовно јављају Краљевској канадској коњичкој полицији.
Истовремено је 8.579 „Аустроугара“, укључујући жене и децу отпремљено у 24 логора за интернирање широм земље. Међу „непријатељским странцима“ највише је Украјинаца, Мађара, Пољака, Јевреја, Руса, Чеха, Словака, Јермена, Бугара, као и више стотина, процењује се око 300 Срба.
Сви који су без икаквих провера жигосани као „непријатељски странци“, доживљавају понижења, одузима им се имовина, право на рад, слобода кретања, одвајају се од породице, а већина упућује у логоре. Срби су углавном били стационирани у Капускасинг логору на северној граници Онтарија који је отворен 14. децембра 1914. а затворен тек 24. фебруара 1920. године. Срби као и остали логораши живе у дрвеним баракама на сибирској хладноћи без елементарних услова за живот.
Контроверзни ставови
Након што је амерички конзул Г. Вирлих у децембру 1916. године посетио логор Спирит лејк на сјеверу Канаде обавестио је своју владу о бесмислености постојања логора и нужности да се људи врате својим кућама и породицама.
Вирлих поред осталог пише:
„Затвореници у канадским логорима дошли су у Доминион – независну државу у оквиру британске заједнице народа, као мирољубиви усељеници и велика већина њих су били добронамерни грађани који су поштовали закон и свако од њих је доприносио добробити заједнице на свој начин… Могу посведочити да већина затвореника из логора може бити враћена својим кућама..“.
Али велика већина интернираца остала је у заточеништву до краја Првог рата па чак и након тога до 1920. године.
На бројне притужбе о третману „непријатељских странаца“ истакнути политичар провинције Винипег Хју Мекдоналд пише:
„Страх је једина ствар на коју се можете ослонити да би их држали у границама закона и ја немам сумње да ако влада Доминиона настави с поступцима које је до сада примењивала, странци ће ускоро бити смекшани и биће их једноставније контролисати.“.
Премијер Вилфрид Лоријер чија влада је упутила позив имигрантима да дођу у Канаду како би допринели њеном развоју био је огорчен на ове појаве. Он је тврдио да „Канада нема будућност ако се не промени однос према интернирцима“.
Признање
Један од највиђенијих Срба у Сј+еверној Америци, научник и проналазач Михајло Пупин, међу првима се ставио у заштиту српских интернираца. Он је искористио свој углед код америчке администрације како би она утицала на канадске власти да се неправедно заточени ослободе и врате својим породицама. Значајне активности о ослобађању српских интернираца водио је конзул Србије у Канади Антун Сеферовић, као и Српска народна одбрана.
Предсједник СНО Божидар Марковић је 1918. године посјетио логор Капускасинг где су били интернирани Срби. Убрзо након тога већина њих је пуштена, а логор је затворен почетком 1920. године. Информацију о овим догађајима Марковић је објавио 1938. године у „Гласу канадских Срба“. То је било прво јавно изношење података о српским интернирцима.
Књига Маринела Мандреша
Ова трагична епизода из канадске историје дуго времена била је прекривена велом тајне. Неки документи указују да су власти Канаде радиле на уништавању трагова како се не би сазнала права истина о овим догађајима. Можда би трагедија интернираца остала историјска непознаница да професор украјинског поријекла др Љубомир Луциук седамдесетих година не сазнаје за велики број „непријатељских странаца“.
Двадесет година Луциук је радио на овоме да би Канада коначно признала те догађаје 2008. године. Канадска влада је те године основала Фондацију за логораше Првог светског рата која је радила на чувању успомена на интернирце и голготу кроз коју су прошли.
Незамислива контроверза
У вртлогу историјских дешавања посебно драматичан положај имали су Срби. Са једне стране пријатељи и савезници, а са друге заточеници логора и непријатељи. Парадокс је тим већи ако се зна да се током Великог рата у канадској војсци борило неколико стотина Срба, углавном добровољаца. Готово незамислива контроверза.
У настојању да се открије права истина и утврде детаљи везани за ове догађаје, након што је Канада признала постојање логора за интернирце, рађена су истраживања од којих је посебно значајан рад професора српско-румунског поријекла др Маринела Мандреша са универзитета „Вилфрид Лауриер“ у Ватерлоу.
Исцрпним десетогодишњим истраживањем Мандреш је покушао да расветли недоумице везане за број српских и румунских интернираца, њихов боравак у заточеништву и посебно њихову судбину по повратку из логора. Он је на основу прикупљене документације, биографских података, фотографија, прича и другог објавио књигу „Повратак сјећања, испуњено обећање: Срби и Румуни током Прве канадске националне операције интернирања 1914-1920“.
Несумњиво да би ови суморни догађаји у историји Канаде били готово заборављени да није било малобројних посвећених појединаца који су својим ентузијазмом крчили пут до истине. Једна од таквих била је некадашња потпредседница СНО Драга Драгашевић која је радила на „препороду сећања“.
Драгашевићева је својевремено од стране канадске владе именована за члана Комитета за признање интернирања у току Великог рата. Комитет је надгледао рад фонда који је подржавао комеморативне, културне и образовне пројекте.
Спомен плоче
Поводом стогодишњице увођења овог дискриминаторског закона 2014. године Канадски фонд за признање о интернирању током Првог светског рата покренуо је пројекат „Сто“. Њим је у 59 градова широм Канаде откривено стотину спомен-плоча страдалим интернирцима. Током тог програма симболично названог „Талас сјћања“ Срби су открили две плоче. Једну у Музеју српског наслеђа у Виндзору, дугогодишњем седишту Српске народне одбране и „Гласа канадских Срба“.
Другу је на Нијагари. на улазу у цркву светог Ђорђа. Спомен-плочу у Нијагари открио је Ђорђе Јерић, потомак интернирца Николе Јерића који је након доношења закона „Ратне мере“ ухапшен и одведен у Капускасинг.
И овог лета ће на свим местима где су постављене плоче сећања широм Канаде бити одата почаст интернирцима. Тај симболични чин је најмање што се може учинити за Србе који су у потрази за слободом доживели тортуру и неправду. Истовремено то је прилика да се савремена Канада осврне на своју прошлост и трагичне догађаје који су пратили њену историју.
