Јачање НАТО инфраструктуре у Албанији само је потврда онога што историчари и пажљиви посматрачи одавно знају, а то је да су Балкан и простори Русије за противнике Русије, у овом тренутку земље НАТО пакта, исти фронт. То смо ми Срби већ искусили на својој кожи у прошлости, каже за Спутњик историчар Милош Ковић.
Према речима руског амбасадора у Албанији Алексеја Зајцева, Северноатлантска алијанса интензивирала је последњих година изградњу инфраструктуре у Албанији. Тамо се интензивно спроводи модернизација транспортних и поморских структура. С тим у вези, прошле године је у централној Албанији у марту отворена тактичка ваздухопловна база НАТО-а.
Изградња НАТО инфраструктуре на тлу Албаније такође није од јуче, а Руси су о томе врло добро обавештени, додаје професор историје на Филозофском факултету Универзитета у Београд, Милош Ковић. То је почело још са изградњом аутопута који директно води од Драча и Тиране ка Призрену, а којим је Ковић имао прилику да прође.
Имао сам прилике да се возим тим аутопутем, он је прав као стрела, а води кроз Албанска беспућа и планине као да се налазите у Аризони или Невади. Тај пут је радио велики америчко-турски конзорцијум у коме је тадашњи потпредседник Дик Чејни имао значајне акције. Дакле, то је комуникација за америчко-морнаричку пешадију којем она најбрже долази у српске земље, рекао је Ковић за Спутњик.
Та иста прича се данас наставља, каже он, само што је данас све интензивирано, јер су од почетка руске специјалне операције у Украјини све рукавице скинуте. Срби, додаје Ковић, морају да буду свесни тога, као и чињенице да смо за наше непријатеље заувек део истог фронта. Коментаришући могућност да, након пропалог покушаја директног напада на Русију са истока Европе нови полигон за рат постане управо Балкан, Ковић подсећа на историјски континуитет оваквих подухвата и наглашава да то није ништа ново. Колико год то просечном читаоцу деловало као претеривање, он тврди да је читав овај процес почео доста давно – са угарским краљевима који су водили крсташке ратове против српских јеретика у Босни (богумила), а у Србији довели на власт Вукана и римокатолике уместо Стефана Првовенчаног, те са походима на Византијско царство у Четвртом крсташком рату и походом на Русију Александра Невског.
На свим историјским прекретницама, Балкан, а пре свега српске земље, били су део истог фронта са руским земљама. Можемо се подсетити и 1914. и 1941. године, али и нашег времена. Знало се од почетка ратова у којем је разбијена југословенска држава да морамо да рачунамо на непријатељство најутицајнијих западних елита, управо зато што они нас Србе виде као мале Русе. У том циљу они су јачали хрватске и албанске шовинисте, као и муслиманске фундаменталисте, рекао је Ковић за Спутњик.
Историјска судбина
Могућност да колективни Запад „заобиђе“ југоисточну Европу у свом следећем походу на Русију и не увуче нас у рат увек постоји, истиче Ковић и подсећа да се тако нешто догодило управо за време Кримског рата. Србија је тада остала по страни и ван сукоба западних сила и Турске са Русијом, иако је тада мамљена различитим обећањима.
Дефинитивно постоје такви догађаји, у историји ништа није онако како изгледа на први поглед и историја се увек отима генерализацијама. Таква могућност постоји, али некада је веома тешко избећи оно што неки називају историјском судбином. Та историјска судбина ташко се заобилази, а углавном потиче од географије или од геополитике, како се то данас каже.
Најважнија брига за националне интересе
Свака земља и сваки народ мора да води рачуна о сопственим националним интересима. За Србе и за српски народ у Републици Српској, у Србији и у другим земљама бивше Југославије, најважније је да биолошки опстане и да преживи у овим веома тешким временима, које, тврди Ковић, за Србе нису ништа мање опасна и трагична од Другог светског рата.
Циљ наше земље или наших земаља је да се становништво сачува и да наша државе преживе и опстану. Налазимо се у ситуацији која је веома тешка, у којој непријатељ покушава да угаси Републику Српску, да распарча Србију – почевши од Косова, да асимилује српски народ у Хрватској, Црној Гори, Македонији. Дакле, то је најважније, сачувати биолошку супстанцу српског народа, сачувати наше државе, али истовремено не осрамотити се пред историјом, пред прецима и пред потомцима и бити свестан да је једина велика сила која у овом тренутку стоји иза Србије и српског народа – Русија.
Русија у овом тренутку, као што је и увек имала, има своје националне и државне интересе, подвлачи наш саговорник. То се, каже он, мора знати, о томе ће сама Русија размишљати, али Срби морају да буду свесни тога да без Русије, као и толико пута у својој историји, тешко да могу да преживе и да опстану.
Све су то чињенице о којима српске политичке елите морају да воде рачуна у овом тренутку, закључује Ковић.
