Историја површног коришћења речи „геноцид“ и њена злоупотреба у политичке сврхе

Исувише је добро познато да се реч „геноцид“ користи површно, да се злоупотребљава у политичке сврхе. Када се тако прејаком речи назове нешто што нема страхотну величину „правог“ геноцида, оправдано се јавља стрепња да таква олака употреба банализује и релативизује оне догађаје који су несумњиво геноциди.

Геноцид није једина реч која се олако користи. Честа је употреба речи „голгота“ за свако људско страдање.

Код нас се она често користила за повлачење преко Албаније. У Хрватској се „крижним путем“ назива страдање заробљених усташа у мају 1945. Моје четникољубиве колеге голготом зову страдања четника током повлачења кроз Босну у исто време. Тако је реч која описује један од најстрашнијих догађаја у хришћанском предању постала само једна стилска поштапалица.

Слична судбина прети речи „геноцид“. Ако се она користи за сваки злочин у коме је побијено неколико хиљада људи, онда се замагљује поглед на највеће историјске злочине, као што је Холокауст.

Геноцидна намера

Од почетка се реч „геноцид“ недоследно користи. Постоје две врсте недоследности када је реч о употреби овог појма. Неки се хватају за претходну намеру и план, као важан део „правог“ геноцида. Врло је тешко рећи када је намера изричита, а када прећутна. Изричито документована намера да се неки народ истреби је врло ретка историјска појава.

Заправо, постоји само један такав случај, а то је Холокауст. Током конференције на берлинском језеру Ванзе почетком 1942. године, детаљно је одређено „коначно решење“ јеврејског питања у Европи.

Свим осталим геноцидима је недостајало овако пажљиво планирање и записивање предвиђених корака. Турска држава, а и велики део историчара, јерменски геноцид негирају баш по том основу. Они кажу да су Јермени послати на смртоносни марш кроз пустињу зато што је заиста постојала опасност од њиховог устанка.

То што нису умели да једу камен и песак и што су успут били изложени убијањима, силовањима, пљачки, наводно није одговорност турске државе. Сасвим пригодно, турски званичници истичу како су многи од разбојника који су убијали и мучили Јермене били Курди и Арапи.

Занимљиво, данашња Турска је по признавању јерменског геноцида корак иза ране Ататуркове републике. Тада су „три паше“, који су практично владали Отоманским царством током Првог светског рата, осуђени на смрт у одсуству.

Случај Руанде

Тридесет година се воде расправе о том да ли је геноцид у Руанди био унапред планиран. Хитлер и Химлер цепте од зависти када виде колико су брзо побијени Тутси, без икакве технологије и инфраструктуре. Сваки од тих 100 дана током пролећа и лета 1994. године односио је више живота од било ког дана Холокауста.

Постојало је доста пропаганде против народа Тутси.

Неколико година пре покоља, земљом је кружио спис „Десет Хуту заповести“ испуњен мржњом према Тутсима. Једна од заповести је била да се осуде и означе Хуту припадници венчани за припаднике Тутса.

Историјски није постојала вековна мржња. Заправо су оба народа плод белгијског етничког инжињеринга. Белгијанци су тридесетих година поделили народ Руанде на три групе и увели обавезно уписивање припадности у лична документа. Колонизатори су подржавали Тутсе као расно надмоћни народ.

Иначе, мањински Тутси (око 15%) јесу били владајућа група, али није било никакве разлике у језику и обичајима. Неколико година пре геноцида, Хуту су се наоружавали и спремали „одбрану“ од моћног Патриотског фронта Руанде, најснажније организације Тутса.

Радио-телевизија са поетичним називом „Слободна радио-телевизија хиљаду брежуљака“ ширила је мржњу. У становништву које не чита новине, њен значај је био огроман. Директно је 252 пута позвала на уништење Тутсија. Објављивали су регистрације и имена људи које треба убити, пуштали поруке „посеците трску“, „истребите бубашвабе“. Зато је ова медијска кућа стекла надимак „Радио Мачета“.

Канадски заповедник мировних снага је у јануару 1994. године упозорио да се можда спрема геноцид. Ипак, Међународни кривични суд за Руанду није успео да докаже како је постојала унапред смишљена завера да се изврши геноцид.

Истребљење Индијанаца

Да ли је постојао геноцид над северноамеричким домороцима? Тај подухват је процентуално био успешнији од Холокауста. Али, нисмо сигурни да је био „подухват“. Није постојао никакав план да се Индијанци истребе. То је више урађено успут.

Чак је у неким случајевима уништавање староседелачког идентитета приказивано као хумана мера.

Канадска држава је отимала децу староседеоцима и слала их у удаљене „резиденцијалне школе“ где су им одузимали идентитет. Од 150. 000 те деце, умрло је најмање 4.100.

Данас је Канада званично признала да је реч о „геноциду“, мада многи сматрају да је у питању „културни геноцид“. Канадски музеј људских права је 2018. године променио назив из „културни геноцид“ у „геноцид“.

Следеће године је и премијер Трудо прихватио појам „геноцид“. Канадски парламент је 2022. године једногласно прогласио систем резиденцијалних школа за геноцидни. Свега неколико деценија раније, људи који су отимали ту децу су вероватно сматрали да им присилним школовањем омогућавају бољу будућност.

Холодомор

Друга врста недоследности је у томе што неке државе једну појаву проглашавају геноцидом, а о другој, сличној или горој, ћуте. Холодомор или по руски Голодомор је, као што име каже, умирање од глади током совјетске колективизације и беспоштедног рата бољшевика против богатих сељака кулака.

Холодомор је проглашен геноцидом у већини земаља ЕУ, Украјини, Канади, САД , укључујући, веома иронично, Немачку.

Данашња Украјина негује антируска осећања на тврдњи да је тај помор био намерни подухват Стаљина да се униште Украјинци. Овај приступ је упитан. Не само да су највећи део терора спроводили украјински комунисти, него Украјинци нису били најбројније жртве ове политике.

У односу на број становника, највише страдалих је међу Казасима, скоро двоструко више него Украјинаца. Нико није мрзео Казахе. Они су у Совјетском Савезу, по први пут у историји, добили употребу језика и неку врсту државности у виду своје републике.

Бољшевици су желели да од номадског и сточарског казашког народа направе стално насељене земљораднике. Прво су помрли стока и коњи, а затим и људи.

Хлодомор, са Пол Потовим „пољима смрти“, спада у врсту злочина коју неки аутори зову демоцид или политицид. Убијање политичких противника је било предвиђено у првобитној дефиницији геноцида, али је изгледа избачено на притисак Совјета.

Generalplan Ost

Украјини, као ни Пољској, не пада на памет да за геноцид прогласи „Генерални план Исток“ (Generalplan Ost).

По том плану, који је немачки приљежно и пажљиво спровођен од 1940. до 1942. године, требало је рашчистити велике делове источне Европе да би се у њих населили Немци.

Крим и околина би били Готски округ, а јужно од Лењинграда би била Ингриа. Било је предвиђено да се уклони 70-80 милиона Руса, 65% Украјинаца (35% би били германизовани), 75% Белоруса и 80-85% Пољака.

У односу на ове бројеве немачки план за Србе делује благо. Они би били уклоњени са обала Саве и Дунава у планине, око ових река би се основала Еугенија, са Принц Еуген Штатом (Београдом).

План је делимично остварен. У Белорусији је нестало између 25 и 33% становника. Код Пољака је истребљена интелигенција, од сеоских попова и учитеља навише. И то се није крило.

Током општенародног устанка у Србији јесени 1941. године, Немци међу собом помињу „полонизацију“. Зато су велики број професора Београдског универзитета затворили у логор Бањица. Када је устанак сломљен децембра те године, нису „полонизовани“, него су пуштени су кућама.

Дакле, прогласити Хлодомор за геноцид а никако не покретати то питање за можда 7 милиона Украјинаца страдалих од нациста, политички је пригодно. Исто као и када се више говори о Катинској шуми него о немачком потпуном затирању пољске елите.

Нанкиншки масакр

Треба поменути и Нанкинг (Нанђинг) где су Јапанци је 1937. године побили 200.000 Кинеза. Иако је званични Јапан осудио ово крвопролиће, јапанска десница назива ту страхоту „инцидентом“.  Једно време је у јапанској Википедији на почетку одреднице о нанкиншком масакру стајала реченица „истина о овом инциденту је још непозната“.

У почетку су и Кинези ћутали о томе. Неки сматрају да је разлог тој ћутњи кинеска традиција да се нерадо обележавају порази. Други да је у питању била жеља да се одрже добри односи са Јапаном. Тек, Мао никада није поменуо масакр у Нанкингу. Насупрот томе, често је говорио о свом сукобу са сарадником Ванг Мингом, који се одигравао тог децембра 1937. године.

Данашња Кина званично догађај у Нанкингу означава као „геноцидни масакр“ и стално истиче његов историјски значај.

Од 2014. године се 13.децембар обележава као Национални дан сећања на жртве масакра у Нанкингу.

Масакр у Халабџи и Гази

Најскорији проблематичан приступ томе шта је геноцид, везан је за масакр у Халабџи. У том курдском граду је војска Садама Хусеина 1988.године убила гасом до пет хиљада људи. То је био највећи напад на цивиле хемијским оружјем у људској историји.

Стејт Департмент, ДИА и ЦИА су у почетку тврдили да су тровање починили Иранци. Наравно, тада је Садам Хусеин био пријатељ САД. Тек ће 2010. године, Врховни ирачки криминални трибунал прогласити Халабџу за геноцидни масакр. Канадски парламент је овај догађај блаже осудио, као злочин против човечности. Амерички Конгрес је тек 2019. године званично означио масакр у Халабџи као геноцид. Од тада се свега седам земаља придружило САД.

Сви ови примери показују да „оригинална“ дефиниција геноцида не само да није никада поштована, него и да није обухватала многе страшне догађаје који се с правом сматрају геноцидима.

Са друге стране реч „геноцид“ је исувише лако употребљавана и када за то није било основа. Шта ће бити названо геноцидом, зависило је искључиво од тренутних политичких потреба, а не од начела и општих дефиниција.

Али, није резолуција о геноциду у Сребреници прави тест за употребу те речи. Лако је праведнички сипати осуде на рачун Срба. Право искушење ће бити однос међународне заједнице према Гази. Убрзо ће број погинулих цивила у Гази превазићи број свих бошњачких цивила страдалих у трогодишњем рату у БиХ. Веома сумњам да ће такво постигнуће израелске војске бити проглашено за геноцид у Уједињеним нацијама.

Због свега тога, озбиљни научници, као што је Дирк Мозес, сматрају да је сам концепт геноцида веома сумњив, јер замагљује многе друге злочине против цивила као што су бомбардовања градова, колатерална штета, па чак и санкције. У сваком случају, инфлација употребе те прејаке речи „геноцид“ заиста не доприноси помирењу, па чак ни разумевању историје. А може да има веома штетне последице.

Аутор: Предраг Ј. Марковић