Како је историја најбоља учитељица живота, а ми као народ понекад и најгори ђаци, види се и на примјеру који је згрозио јавност ових дана. Српски историчар Немања Девић нашао се на удару, свакако радикализованог и инструисаног дијела јавности. Срамни плакати појавили су се полијепљени широм Равне Горе, са садржајем који не говори ништа о Немањи, али све говори о аутору или евентуално наручиоцу истих.
Наш историчар Девић ухватио се, још од најраније младости, у коштац са највећом енигмом и вододелницом српске историје – али и данас изазивачем подјела – Другим свјетским ратом. Његова истраживања и књиге већ су, упркос његовим још релативно младим годинама, постала круцијална и витална дјела за разумијевање периода иза нас, али и за превазилажење подјела и тежњу ка јединству.
Како нису сви историји приступили као науци, него као идеологији, брзо се Немања нашао на удару разних, прије свега, шарлатана и оних који живе од историје, а не за историју. Помршени рачуни онима којима истина није битна, него релативна и зависна од њиховог популизма, довели су до тога да истина постане највећи непријатељ. Таргетирање и етикетирање, као нажалост најприземнији вид обрачунавања, постали су јасан исход у недостатку контрааргумената.
Тако је Немања, који живи бунт и отпор Равне Горе, постао мета баш на поменутом мјесту – које симболише српску голготу и потребу за јединством. Аутор плаката је толико „храбар“ да се дубоко крије иза своје анонимности.
Истина – а посебно српска истина – увијек је била разапета, увијек је страдала, али пошто је била с Богом и од Бога, увијек је васкрсавала. То нас учи историја која не памти злотворе, нити оне који се служе срамним чинима. Наша историја је витешка, пуна части и поштења. „Јунаштво је када себе браним од другога, чојство је када другога браним од себе“, каже Марко Миљанов – изрека која одзвања снажније него срамни плакати.
Но, варају се ако мисле да је Немања сам. Доста нас је јатака који се згражавамо над овако јефтиним нападима, али који нећемо остати нијеми. И није то први пут да се историја злоупотребљава, али сваки такав покушај оставља горчину — не због снаге тих удараца, већ због беде оних који их задају. Немања Девић није први истраживач који је стао на страну истине, макар то значило да ће ходати путем препуним камења.
У временима када се лакше продаје заблуда него што се брани истина, сваки истраживач постаје свједок и мученик. Али, то је и благослов — јер једино што историја на крају признаје јесу дјела, не утисаци. Зато ће Девићево име, а с њим и његова борба, остати записани међу оним ријетким, који су носили барјак знања у доба конфузије.
Они који га сада прогањају плакатима, сјутра ће бити заборављени и понижени — не од стране било какве институције или моћи, већ од саме историје, која има најоштрији суд. Јер истина не треба да виче — она преживљава.
Немања Девић данас не стоји сам. Уз њега стоје они који вјерују да се историја не смије користити као оружје, него као огледало. А у том огледалу се, прије свега, виде они који се не боје да у њега погледају. У њему стоји и лик човјека који није поклекао, иако му је понуђено много разлога да ћути. То је лице српског историчара који је изабрао пут части, а не удобности. А то је, у овом времену, највећи подвиг.
Небојша Лазић,
теолог
