Исо Махмутовић је човек који је одбио да руши цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, сачувавши тиме свој образ и образ часних и поштених становника Црне Горе.
Одликовање за витешки чин
За овај људски и витешки поступак, блаженопочивши Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије је постхумно одликовао покојног Иса Махмутовића Златним ликом Светог Петра Ловћенског Тајновидца.
Ово високо одликовање је уручено Исовом сину Ћазиму, приликом освећења црквице-копије Ловћенске капеле, која је саграђена у порти барског Саборног храма, у мају 2017. године.
Уважене госте је примио архијерејски намјесник барски протојереј-ставрофор Слободан Зековић.
Ко је био витез Исо?
Не знајући куда га воде на посао локални Мештровићеви руководиоци, Исо Махмутовић је видевши врх Ловћена изговорио речи: „Ја нећу да рушим нечију светињу, да укаљам образ и руке, да на ђецу бацим срамоту и проклетство!“, напустивши „радове“.
Сусрет са градилиштем маузолеја
Крајем јуна 1972. године, када су завршени припремни радови за изградњу Његошевог маузолеја, управник градилишта Мирко Живковић окупио је једног јутра бригаду радника Општеграђевинског предузећа „Титоград“. Живковић је радницима објаснио да више нема минирања, већ да треба разложно и пажљиво уклонити камен по камен са капеле.
Одлучни глас отпора
Из масе радника, углавном Муслимана и Албанаца из околине Бијелог Поља, са Космета, из Крајине код Бара, Плава и Гусиња, огласио се стасити момак тридесетих година, са мексиканским брковима, и мирно, али одлучно рекао: „Ја то нећу да радим!“
Одбио да руши светињу
На питање изненађеног Живковића зашто, Исо је објаснио да је то светиња и да он неће да руши ничију светињу. Живковић је покушао да га убеди да то није светиња, већ споменик, али је добио одговор: „Ја сам рекао: нећу да рушим ничију светињу, а ако неко покуша да руши моју, може само преко мене мртвог!“
Отказ као чин части
Када му је Живковић запретио отказом, Исо му је још мирније одговорио: „Нема тога ко ми то може наредити, а што се тиче отказа не морате се мучити, већ га имате, ја одлазим сам.“ Са њим су се солидарисали и готово сви остали радници.
Своју одлуку поновио је и наредног дана, када је на Иванова корита дошла екипа инспектора Службе државне безбедности, да испита да ли иза свега стоји нека завјера. Исо је и тада остао чврст у својој речи и поступку.
О његовом човјечном дјелу написао је српски гуслар Саво Станишић песму
Ја сам човјек који прст образа има,
вјерујем да Алах са неба ме гледа,
и не могу каљат име пред људима,
Част и вјера Божија гријешити ми не да.
И не могу руку да подигнем своју,
на светињу српску што пред нама стоји,
ја поштујем вјеру, и туђу и моју,
тешко оном ко се од Бога не боји!
Ви удрите само, другови нељуди,
а ја ојдох дому, ка чељади миле,
Бог свачија дјела за живота суди,
и мени и вама, стријеле ве убиле!
То им каза у брк, ка шта човјек чини,
и ућефи један дим дувана приде,
не хтједе да грех рад пара учини,
но поносно Исо низ Ловћен отиде…“
Речи митрополита Амфилохија
Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је Иса Махмутовића постхумно одликовао медаљом са ликом Његоша. Одликовање је уручено његовом сину Ћазиму на освећењу цркве Св. Петра Ловћенског Тајновидца у Бару.
„Постхумно одликујемо Златним ликом Петра Другог Тајновидца Ловћенског Иса Махмутовића зато што је, вјеран Богу и судњем дану, одбио да руши цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, сачувавши тиме свој образ и образ Црне Горе,“ рекао је тада митрополит Амфилохије.
