„Заиста вам кажем, уколико не учинисте једном од ових најмањих, ни мени не
учинисте.”
(Матеј 25:45)
Сећам се једне клупе из детињства. Стајала је испред зграде у Бору, излизана од кише
и снега, али увек спремна да прими уморног пролазника. Моја бака је често на њој
одмарала док би носила цегере с пијаце. Та клупа, излизана, од гвожђа и дрвета, била
је више од мобилијара – била је продужетак живота, део улице, део наше свакодневице,
знак да град има душу, да улица уме да прими човека.
Данас, међутим, у многим градовима широм света на њеном месту можете наћи гвоздену плочу с преградама, шиљцима или нагнутом површином, као хладну поруку да овде нема
одмора. То није клупа, то је инструмент контроле. То је порука да ниси добродошао.
То је оно што се данас назива архитектура непријатељства (hostile architecture).
Архитектура непријатељства или дефанзивни дизајн представља скуп урбанистичких и
архитектонских решења којима је примарни циљ да спречи или обесхрабри људе,
нарочито бескућнике, да користе одређени јавни простор на начин који се не уклапа у
планиране или пожељне обрасце.
Званично објашњење носилаца неолибералних власти је „одржавање реда у јавном
простору”, „спречавање вандализма” и „безбедност пролазника”. А заправо права
сврха је искључивање бескућника и других маргинализованих група из видљивих делова
града, и стварање „уредног” простора за туристе, потрошаче и „пожељне”
становнике.
Архитектура се користи као алат против сиромаштва
Наиме, ради се о облику просторне контроле и социјалне сегрегације – архитектура се
користи као алат против сиромаштва, уместо да му се системски помогне.
Тај термин се пробио у јавност тек пре десетак година, када су се фотографије „anti-
homeless spikes” у Лондону 2014. прошириле друштвеним мрежама.
Џејмс Пети је 2016. године у раду „The London Spikes Controversy” анализирао тај случај и
показао како је неколико металних шиљака испред стамбене зграде отворило
глобалну дебату о томе шта значи јавни простор и ко у њему има право да борави.
Тај тренутак је отворио очи многима – архитектура је постала оружје, а јавни простор
претворен у инструмент искључења. Пети је јасно показао да ти шиљци нису техничко
решење, већ политички инструмент – начин да се бескућници избришу из слике града.
Али термин „hostile architecture” не почиње у Лондону
Његови интелектуални корени су старији. Још седамдесетих година прошлог века, амерички архитекта Оскар Њумен је објавио књигу Defensible Space, у којој је говорећи о безбедности
становaња, о територијалности и контроли простора развио идеју да облик простора
може да повећа осећај безбедности.
Његова теорија, касније укорењена уконцепт CPTED-а (Crime Prevention Through Environmental Design), наглашавала је територијалност и природну контролу простора. Оно што је Њумен замишљао као средство заштите заједница, неолиберални град је претворио у средство елиминације нежељених и слабих. Уместо да простор брани живот и човека, он је почео да брани капитал.
Можемо слободно рећи да је овде препознат неолиберални образац – премештање
одговорности с економских и социјалних политика на физички дизајн простора.
Уместо да се помогне човеку, обликује се простор против њега.
Када данас ходамо улицама америчких и европских градова, наилазимо на клупе с
наслонима постављеним тачно тако да онемогуће лежање. Видимо неравне
површине које не дозвољавају одмор. Видимо прскалице које се пале ноћу да
растерају људе који траже склониште. И то нас учи да непријатељска архитектура није
случајна, није уметнички хир, већ системска пракса. И управо зато непријатељска
архитектура није против криминала, већ против сиромаштва.
Ко је измислио и зашто је измишљена ова пракса?
Ову праксу нису „осмислили” неки појединачни људи, већ је то резултат урбане политике
неолибералних градова који желе да „очисте” центар од сиромаштва и да јавни простор
подреде комерцијалним интересима. То је глобална појава, нарочито изражена у
богатим државама где је сиромаштво и даље видљиво. Дакле, ово је производ
капиталистичког система и социјално-економских односа који нам такав систем
намеће. Урбани дизајн који произлази из капитализма дехуманизује простор и брише
социјалну димензију града.
Битно је нагласити и побити тезу извођача оваквих радова, да се не ради о
„спонтаном” уметничком чину; то су пре свега уговори и јавне набавке.
Произвођачи урбаног мобилијара, управници тржних центара, директори банака,
менаџмент железничких и аутобуских станица, градске управе, консултантске и
пројектантске фирме – сви посредују. Активне су и фирме за „asset management”
које управљају јавним површинама за инвеститоре. Укратко: то је сусрет приватног и
јавног интереса где приватне логике профитне рационалности обликују јавно добро.
Право на град
Филозоф Анри Лефевр нас подсећа да постоји „право на град” – право да будемо
присутни, да користимо простор, да га делимо. Лефевр је говорио да град припада
онима који га живе, а не онима који га поседују. Ми данас имамо да се јавни
простор претвара у простор ексклузије. Када поставите шиљке испред зграде, ви нисте
решили проблем бескућништва – ви сте само прогласили да ти људи не постоје. Када на
клупи поставите преграду, ви нисте дизајнирали, ви сте осудили. То је негација права на
град. То је брисање присуства.
Архитектура непријатељства брише саму идеју да јавни простор припада свима. То је
системска одлука – одлука да се простор претвори у механизам дисциплиновања. И
то у време када неолиберални град, сав гладан профита и инвестиција, не може да
поднесе да се сиромаштво види. Јер видљиво сиромаштво нарушава естетику капитала и
руши привид просперитета.
Урбанизам који се своди на брендирање простора – тражи чисту слику. Туриста треба да
се шета градом који је ослобођен непријатности, а непријатност је – човек који нема
кров над главом. Капиталистичка логика јавног простора не познаје појмове бриге и
солидарности; она познаје само потрошача.
Анализе урбаног географа Дејвида Харвија
Урбани географ Дејвид Харви је у својим анализама отишао даље. Он је јасно
образлагао да је град поприште класне борбе, да капитал обликује простор да би га
подредио акумулацији профита. У таквом оквиру, архитектура непријатељства постаје
логична последица – она је визуелна и просторна политика која брише оне који кваре
естетику капитала. Харви нас учи да капитализам не може да поднесе видљиво
сиромаштво. Зато га скрива, потискује, избацује из центра.
Архитектура непријатељства је само најуочљивији доказ тога. Она не решава сиромаштво, већ га проглашава невидљивим. Она не нуди кров над главом, топли оброк, запослење већ
шиљак. Не нуди руку, већ ограду.
Архитектура непријатељства представља и просторни израз гентрификације — њено
видљиво, материјално лице. Док гентрификација тихо мења структуру насеља,
претварајући радничке и сиромашне четврти у зоне профита, архитектура
непријатељства обавља прљав посао на терену: физички уклања оне који не припадају
новој урбаној класи. Дакле, ако је гентрификација економска и политичка стратегија
преуређења града, архитектура непријатељства је њен естетски и просторни
продужетак – дизајн који спроводи избацивање.
Филозоф Мишел Фуко би у томе препознао дисциплину – микрофизику моћи која се
исписује у челика и бетону. Свака преграда на клупи, свака ограда око парка, сваки
шиљак на плочнику обликује понашање, одређује границу, одређује колико дуго
смеш да будеш присутан. То је тихи паноптикон, затвор без зидова и решетака, али с
јасним порукама: овде ниси добродошао ако немаш новац, ако ниси потрошач, ако
ниси улогован у логику профита.
Филозоф и социолог Херберт Маркузе би рекао да је то „репресивна толеранција”.
Допуштамо сиромашнима да постоје, али их гурамо на маргине, не дамо им право
да буду део урбаног живота. Филозоф Жак Дерида би у томе видео деконструкцију
саме идеје дома – јер ако је град кућа заједнице, непријатељска архитектура је
његово претеривање станара.
Ово није само естетика простора, већ естетика социјалне сегрегације. Архитектура
непријатељства није неутрална. Она се не гради против „проблема”, већ против људи.
Против радника који је изгубио посао и завршио на улици. Против жене која је побегла
из насилног дома. Против напуштене и незбринуте деце која просе. И није важно да ли
су то Лондон, Сан Франциско, Мадрид, Њујорк или Београд – матрица је иста: не
решавати узрок сиромаштва, већ избрисати његово присуство из центра града.
Иза сваке клупе која одбија лежи судбина човека који нема где. Бескућник – то није
апстрактна фигура, то је нечији отац, нечија мајка, неко ко је радио, волео, имао
дом, а сада га нема. То је неко ко је можда страдао у транзицији, у приватизацији, у
рату, од болести. Непријатељска архитектура није само против њега, она је против
саме идеје да град може бити дом за све. Она је против баке која се умори и жели да
седне, против труднице која тражи предах, против особе са инвалидитетом, против
човека с тешким цегерима. Она је против живота у његовој крхкости.
Када се сетим баке и њене клупе, видим све суштинске разлике између града који
гради заједништво и града који производи искључење. Први се мери топлином, други
можеш мерити само профитом. Зато непријатељска архитектура није питање стила,
већ питање правде. То је морално питање: да ли дизајн служи човеку или га елиминише.
Против овакве архитектуре можемо само да се боримо захтевајући другачији
социјално-економски модел. Неолиберални капитализам није решење, он је тај који
претвара клупу у инструмент контроле. Неолибералне власти и центри моћи су ти који у
име реда понижавају најслабије.
Као мастер инжењер саобраћаја, осећам моралну обавезу да кажем: архитекте,
урбанисти, планери, тј. сви ми који припадамо струкама које се баве простором –
нисамо невини. Када се потписују уговори о јавним набавкама за такав мобилијар,
када се цртају пројекти у којима човек нема право да се одмори, тада и наша
професија постаје саучесник. И то је највећа срамота – што смо пристали да простор
обликујемо према диктату капитала, а не према потребама људи. Сваки шиљак, свака
преграда, сваки нагнути наслон – то није дизајн. То је етички пораз.
Архитектура непријатељства је огледало нашег времена. Ако је прихватимо, пристали
смо да град постане кулиса моћи. Ако је одбијемо, можемо поново да изградимо
улице које примају, тргове који окупљају, клупе које пружају одмор. Град се мери
према томе како се односи према својим најслабијима. Ако им затварамо врата, онда
више немамо град. Имамо само сцену, само излог.
Ово није урбанизам. Ово је репресија.
Ово свакако није урбанизам. Ово је репресија. Архитектура претворена у
инструмент класне борбе – али не у борбу за ослобођење простора, већ у борбу за
контролу. Ово није ни мобилијар, ово је алат социјалне експлоатације. И зато је важно
да се одупремо. Да клупу посматрамо као симбол заједништва, а не као
механизам искључења. Да захтевамо инклузивни дизајн, који уважава све, а не
само привилеговане. Да раскринкамо лажну неутралност архитектуре и покажемо да
је сваки шиљак политичка одлука.
Клупа може бити место предаха, трг може бити простор живота, архитектура може бити
дом. Ако то заборавимо, остаће нам само шиљци. А шиљци нису град. Они су рана на
његовом телу. Град може бити излечен само солидарношћу, правдом и људскошћу. А
то је једина архитектура вредна нашег живљења.
И то је борба достојна сваког урбанисте, сваког човека, сваке заједнице која жели
да живи, а не да нестаје иза шиљака и ограда. И на крају вреди напоменути, архитектура је уметност грађења дома, а не грађења граница. Непријатељска архитектура је избор. Али исто тако је и отпор – избор.
Игор Велић, мастер инж. саобраћаја
