Некада је било нормално пасти на поправни, отићи на разредни испит, па можда и поновити разред, док данас ђак може пасти једино са столице.
Све почиње још од ,,малих ногу“ и нервирања око оцена о основној школи. То брзо замени стрес око пријемног, затим бриге око просека у средњој школи, притисак породице и друштва да буду ,,најбољи“. Онда дође факултет и свака оцена дође на наплату, јер се код све већег броја младих, здравих људи на студијама јаве различита психосоматска обољења.
Професорка српског језика Драгана Стојановић из свог богатог искуства рада са децом говори за Спутњик о узрочно-последичној вези између жеља родитеља, притиска друштва и све већег, али и све разорнијег утицаја стреса на младе људе.
Статистика се мења из године у годину и са сваким мерењем резултати, а самим тим и очекивања од деце, постају све нереалнији. Истраживање из 2016. године показује да је тада сваки седми ђак био вуковац, затим је 2021. сваки пети ђак добијао ту титулу, да бисмо на крају дошли до невероватне бројке да је сваки четврти ђак у Србији вуковац.
Професорка Стојановић каже да су и притисак и наведене бројке све очигледније у учионицама, али да су све видљивије и амбиције родитеља, па и шире породице. Приметне су, каже она, све учесталије ,,уцене“ где се деци обећава одређена награда, често скупоцена, уколико постигну одређени успех. Овакав приступ оценама, односно условљавање знања, прати уједно и огромни пад самопоуздања код деце.
Врло често ћемо се у пракси срести са ученицима који имају ниско самопоуздање и који на све могуће начине покушавају да постигну тај неки замишљени успех, наравно под критеријумима који су пали на свим нивоима. Попустиће и сам професор и даће им бољу односно незаслужену оцену како евенутално не би дошао у конфликтну ситуацију са родитељем или са неким другим. Управо тако долазимо до тога да данас имамо инфлацију вуковаца, каже професорка Стојановић за Спутњик.
Инфлација вуковаца и растући стрес код деце прерасли су у прави социолошки проблем, додаје Стојановићева.
Један од главних проблема код поклањања оцена, а који се касније рефлектују на живот када дете одрасте, јесте суочавање са неуспехом. Суочавање са неуспехом се данас малтене и не развија код деце, истиче наша саговорница, нити се на неуспех гледа као на природан корак на путу ка успеху. Уместо тога, за успех се рачуна само оно шта је ,,савршено“, односно 5,00 просек, што доводи до великих емоционалних ломова код деце и младих.
Мање и више ,,вредна“ деца
Оно што је заиста забрињавајуће, додаје наша саговорница, јесте да се неретко код вишедетних породица среће појава где је дете са бољим успехом фаворизовано, док се дете са горим успехом или само другачијим интересовањима склања у страну.
Оно што морам да истакнем јесте један условно речено поремећај који је у порасту, а то је појава јурења успеха са просеком 4,00. Веровали или не, за неке је велика разлика између 3,86; 3,92 и 4,00. Имате децу која се боре управо за тај просек јер ће мама, тата, фамилија, бити срећнији, а ђак ће можда имати бољи положај у породици ако буде имао 4,00 просек.
Родитељима је, каже Стојановићева, бројка постала важна и акценат је искључиво на статистици, док се много мање ради на квалитету. По њеном мишљењу, далеко је вреднија заслужена и стабилна тројка или четврорка, него поклоњена петица.
Ко преживи студије – причаће!
Стојановићева верује да сав стрес који осећају основци, а који се касније преноси у средњу школу, на крају кулминира на факултету. Ово је основни разлог зашто толико младих, здравих људи развије неку врсту обољења за време или непосредно након студирања.
Апсолутно сам сигурна у ту узрочно-последичну повезаност јер су критеријуми за децу и младе, како породични, тако и социолошки, превисоки, а огледају се само у статистици уместо у квалитету, каже наша саговорница.
Приметна је не само већа, него некад и прекомерна укљученост родитеља у школски рад основаца, средњошколаца, па чак и студената, што представља огромну промену у односу на то како су раније родитељи гледали на своје и на обавезе свог детета. Уз ово, они децу уписују на огроман број непотребних ваннаставних активности – тренирају по два спорта, иду у школу страних језика и у мзичку школу док истовремено покушавају да одрже свој савршени просек.
Све те силне ваннаставне активности изузетно утичу на стрес који деца осећају, а оне само говоре о неоствареним амбицијама родитеља, где се некад чак и родитељски парови међусобно такмиче у томе чије је дете ,,успешније“. Ничије дете, наравно, не постаје на тај начин успешније, већ само оптерећеније. Дете треба да пронађе свој пут и најважније је, пре свега другог, да буде срећно, истиче Стојановићева.
Како преокренути ситуацију?
Све већа укљученост и контрола родитеља над децом свакако утиче на понашање деце и њихово поимање света, али се тај однос може посматрати из два угла, каже наша саговорница. Родитељ ће имати мању потребу да контролише своје дете уколико развије поверење са њим. Ученик мора да научи да, у одређеној мери, мора бити контролисан од родитеља, али да то не значи да им не може веровати, што важи исто и за родитеље.
Ова ситуација би евенутално могла да се преокрене тако што би родитељи проводили више времена са својом децом и ослушкивали их, а не прислушкивали и преслишавали, тако што би се образовни систем модернизовао и тако што би смо коначно схватили да нисмо једни другима непријатељи, него искључиво пријатељи који раде искључиво у циљу добра дец. Доситеј Обрадовић говорио да је ,,млада душа подобна меком воску, у какав је калуп ставиш, таквог човека од ње добијеш“.
Оно што је кључно понављати деци јесте да је у животу далеко битније бити човек са великим ,,Ч“, а да просек од 5,00 у свету и времену у којем живимо врло мало значи, закључује професорка Стојановић.
