Смештен у предворју Свете Горе, на источним падинама планине Какавос, метох Каково представља не само физичко већ и духовно проширење манастира Хиландара. Ово велико имање, пространо 1650 хектара, претежно под шумом, најзначајнији је посед хиландарског манастира ван граница Свете Горе и, за разлику од самог Хиландара, доступан је и женама.
Каково се први пут помиње у турским документима почетком 16. века, али се манастирски утицај на овим просторима осећа много раније, још у време српских средњовековних владара. Током векова, поседи Хиландара на Халкидикију су се мењали: расли куповином, али се и смањивали због заузимања, расељавања и касније експропријације. Оно што је остало до данас – планински венци, маслињаци, виногради и пашњаци – сведочи о истрајности и духовној снази хиландарских монаха.
На месту где су некада биле манастирске воденице, по којима је метох и добио име, 1959. године архимандрит Никанор покренуо је изградњу цркве посвећене Богородици Живоносном Источнику. Слава метоха се и данас обележава на Источни Петак, први петак по Васкрсу, уз молитву, песму и сабрање верника. Црква је скромних димензија, али украшена богатим живописом и духом Свете Горе. Олтар краси фреска ктитора, оца Никанора, који у рукама држи макету каковске цркве, док је целокупни живопис осликао академски сликар Д. Јашовић 1982. године.
Посебно место у уметничкој представи заузима сцена на спољашњем зиду цркве. Ту се приказује лоза Светог Симеона која израста из манастира Хиландара, грана се преко врата и спаја са метохом Каково. Између листова лозе виде се дечје главе – симбол деце рођене молитвама и заступништвом Светог Симеона. Према предању, овај мотив је настао у знак захвалности једног добротвора из 16. века који је, чудом добивши пород, даровао метоху део свог имања.
Каково је током последњих деценија обновљено и ојачано. Након великог пожара који је 2004. године погодио Хиландар, управо у Какову је изграђена савремена пилана и столарска радионица. У њој се производе грађа, столарија и намештај неопходни за обнову манастира. Монаси и радници заједно, у духу молитве и рада, граде оно што вековима сведочи веру, стрпљење и љубав.
У склопу имања налази се и вештачко језеро, у којем се гаји шаранска риба за потребе манастирске трпезе. Простор краси и крстионица, зидана палионица за свеће, као и бројне стазе које воде кроз шуму кестена – до места тишине и духовног смирења.
Каково данас није само део манастирског система, већ и жива духовна и мисионарска заједница. Његова близина Светој Гори, али и приступачност, чине га мостом између монашке строгости и мирског света. Место је то где природа и молитва иду руку под руку, где се прошлост и садашњост додирују, а гостопримство постаје сведочанство о светогорском духу изван Атоса.
