Пре двадесетак година јапански психијатар Тамаки Саито објавио је књигу под називом „Shakaiteki hikikomori“, која је врло брзо постала бестселер. У њој се, на основу искустава из клиничке праксе, бавио феноменом повлачења младих људи из друштвеног живота.
Пре двадесетак година јапански психијатар Тамаки Саито објавио је књигу под називом „Shakaiteki hikikomori“, која је врло брзо постала бестселер. У њој се, на основу искустава из клиничке праксе, бавио феноменом повлачења младих људи из друштвеног живота. Овај психолошко-социјални симптом, назван је хикикомори, што на јапанском значи осамити се и повући. Убрзо се проширио на остатак света, а у Европи по броју младих са овим симптомом предњаче Италијани. Има их више од хиљаду и по, док је у Јапану бројка већа од пола милиона. Ове особе су узраста од 11 до 40 година, мада су најчешће у животном добу од 15 до 25. године. Прве случајеве Саито је приметио још осамдесетих година прошлог века, што значи да је овај психолошко-социјални симптом знатно „узнапредовао“ током времена.
Како се понашају млади који имају хикикомори? Потпуно се повлаче из друштвеног живота и проводе већи део времена сами, у својим домовима и собама, избегавајући сваки контакт са људима, што може трајати месецима, па и годинама. У Јапану им родитељи остављају храну испред врата собе, јер не желе да им отворе. Веома често не обављају ни школске, односно радне активности, махом време проводе на интернету, осећају се одбачено, безвредно и осуђивано од стране својих вршњака… Углавном је овај симптом повезан са ниским самопоуздањем код особе, депресијом, анксиозношћу, па лечење подразумева психотерапију, али и велику, упорну и дуготрајну подршку и помоћ породице.
Уколико приметите да се ваше дете понаша на овај начин немојте то занемаривати, мислећи да ће га проћи само од себе. Разговарајте са њим, дајте све од себе да вам се отвори, да бисте заједно дошли до корена проблема, па и до решења.