Парламентарни избори у Грузији изазвали су оштар сукоб између победничке странке Грузијски сан и четири опозиционе групације које тврде да су резултати избора „украдени.” Саломе Зурабишвили, председница Грузије, такође није признала резултате гласања и позвала је на масовне протесте.
Велике групе људи окупиле су се испред зграде парламента у понедељак увече док је опозиција захтевала нове изборе и одбила да уђе у нови сазив парламента. У исто време, Вашингтон је оптужио странку Грузијски сан за разне неправилности и запретио Тбилисију „даљим последицама ако грузијска влада не промени правац” и ако земља не настави свој „евроатлантски пут.”
САД и 13 чланица ЕУ затражили су истрагу о наводним неправилностима на изборима, упркос томе што је Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) известила да није приметила системске неправилности у гласању.
Поглед уназад – модерна историја Грузије и улога Запада
Грузија је најавила своју намеру да напусти СССР 1990. године након што су националистичке снаге победиле на парламентарним изборима тадашње совјетске републике. Грузијске власти су 1991. године прогласиле независност након референдума, на којем је локално становништво убедљиво подржало ову одлуку.
Конгрес САД признао је резултате референдума истог дана када су објављени. Већина земаља признала је независност Грузије тек 1992. године, након распада СССР-а.
Случај Абхазије и Јужне Осетије
Два дела Грузије – Абхазија на северозападу и Јужна Осетија на северу – изразили су жељу да напусте нову државу. Оба региона имала су негативна искуства с независном Грузијом почетком 20. века након распада Руског царства и били су сумњичави према новој националистичкој влади у Тбилисију. Обема је одбијена жеља да се одвоје.
Етничке тензије брзо су се претвориле у оружане сукобе у Абхазији и Јужној Осетији почетком деведесетих година, у којима је страдало на стотине људи, десетине хиљада је било расељено, а земља је економски девастирана. Сваки од сукоба завршио се међународно признатим режимима примирја који су укључивали руске мировне снаге.
Политике првог председника независне Грузије, Звиада Гамсахурдије, отуђиле су етничке мањине и довеле до двогодишњег грађанског рата. На крају, Гамсахурдија је умро под нејасним околностима, али су његови следбеници годинама наставили да стварају проблеме грузијској влади.
„Револуција ружа“
Немирне прве године независности оставиле су трајан утицај на Грузију, која се борила са економским тешкоћама и никада није повратила контролу над Абхазијом и Јужном Осетијом. Између 1995. и 2003. године, земљу је водио председник Едуард Шеварнадзе, бивши совјетски министар спољних послова, који је покушавао да унапреди односе Грузије и са Западом и са Русијом.
У новембру 2003. године, масе су изашле на улице Тбилисија оспоравајући резултате парламентарних избора за које су веровали да су нерегуларни. Такође су захтевали оставку Шеварнадзеа.
Протести, касније познати као ‘Револуција ружа,’ достигли су врхунац када је нови парламент одржао своју прву седницу.
Маса предвођена амерички образованим политичарем Михаилом Сакашвилијем упала је у зграду и прекинула говор председника.
Шеварнадзе је на крају поднео оставку, а Михаил Сакашвили изабран је за председника у јануару 2004. године.
Владавина Сакашвилија
За разлику од свог претходника, Сакашвили је заузео оштар став према Русији и желео је да његова земља постане чланица НАТО-а. Такође је драстично повећао војни буџет Грузије с мање од 1% БДП-а на 8% БДП-а и увео строжу политику према Абхазији и Јужној Осетији.
Председник је ангажовао бројне западне саветнике за помоћ у реформама и послао грузијске трупе у Ирак и Авганистан да се придруже снагама под вођством САД и НАТО-а.
Тадашњи председник САД, Џорџ В. Буш, назвао је Грузију светиоником слободе током посете Тбилисију 2005. године. Међутим, међународне организације за људска права, попут „Amnesty Internationa“l и “ Human Rights Watch“, изразиле су забринутост због случајева злостављања затвореника у грузијским затворима током владавине Сакашвилија.
Масовни протести против његове владе 2007. године наишли су на брутално гушење. Сам председник назвао их је покушајем пуча који је подржала Русија.
Рат из 2008. године
Почетком августа 2008. године, Сакашвили, који је поново изабран у јануару исте године, послао је грузијску војску да преузме контролу над Јужном Осетијом. Руски мировњаци који су били стационирани тамо страдали су у грузијском гранатирању главног града Јужне Осетије, Чинвалија. Москва је одговорила слањем трупа у то подручје.
Руске снаге задале су озбиљан ударац грузијској војсци у петодневној кампањи и натерале их на повлачење. Москва је такође признала независност Абхазије и Јужне Осетије, док су односи са Тбилисијем остали замрзнути годинама.
Ова неуспешна војна кампања озбиљно је ослабила подршку Сакашвилију код куће, а његова странка је изгубила на парламентарним изборима 2012. године. Сам председник је напустио Грузију 2013. године, чак и пре истека свог другог мандата.
Сакашвили се у почетку преселио у САД, а потом покушао да обнови политичку каријеру у Украјини. Вратио се у Грузију 2021. године, где је ухапшен по више оптужби.
Од 2012. године, странка Грузијски сан постала је водећа политичка снага у јужнокавкаској нацији. Ова странка задржала је већину у националном парламенту кроз три узастопна изборна циклуса – 2012, 2016. и 2020. године.
Прозападна политика Тбилисија
Уз веома затегнуте односе са Москвом након рата 2008. године, Тбилиси је у почетку наставио да следи прозападну политику. Грузија је 2014. године потписала споразум о придруживању са Европском унијом. Земља је, такође, своје тежње за чланство у ЕУ и НАТО-у уврстила у устав кроз амандмане који су ступили на снагу 2018. године.
У марту 2022. године Грузија је поднела чланство за ЕУ
У марту 2022. године Грузија је поднела захтев за чланство у ЕУ и добила статус кандидата, а у касној 2023. примила је препоруке за реформе из Брисела.
Током година од 2012. године, Тбилиси се постепено удаљио од курса који су за њега поставили Вашингтон и Брисел. Грузија је осудила руску војну кампању против Украјине 2022. године, али је заузела неутралнији став о сукобу, одбијајући да се придружи западним санкцијама против Русије. Такође, није пристала да пружи директну подршку учесницима сукоба.
Године 2023, Грузија је обновила директан ваздушни саобраћај са Русијом након што је председник Владимир Путин укинуо забрану путовања и визни режим са овом јужнокавкаском нацијом, који су уведени 2019. године. Тај потез подстакао је Вашингтон да запрети Тбилисију санкцијама.
Западне владе су оптужиле Грузију за демократски назадак и упозориле да би недавне политике могле да угрозе тежње земље за прикључење ЕУ.
Током 2024. године, грузијски парламент је усвојио законе који омогућавају да се невладине организације означе као „страни агенти” и забрањују LGBTQ „пропаганду” за малолетнике, што је изазвало протесте. САД и њихови савезници су у више наврата захтевали од Тбилисија да поништи „антидемократско законодавство” и изразили подршку демонстрантима.
