Током Другог светског рата, Црна Гора, као и остатак Југославије, била је захваћена страховитим ратним вихором. Немачке окупационе снаге, уз подршку својих савезника и сарадника, спроводиле су репресију над становништвом, нарочито у подручјима где је отпор био јак. У том контексту, манастир Острог, духовно средиште српског народа и место великог поштовања, није био поштеђен.
У фебруару 1942. године, немачке трупе су, у намери да униште духовни ослонац народа и симбол отпора, упериле топове ка стени у којој је уклесан Горњи манастир Острог. Испаљена је граната која је погодила сам улаз у црквицу Часног Крста, где се налазе мошти Светог Василија Острошког.
Граната није експлодирала
Граната је, према сведочењима монаха и историчара, ударила у камени зид и затим се одбила. Уместо разарања и крви, наишла је тишина. Граната није експлодирала. Пала је на под цркве и распала се на два дела — упаљач и барутно пуњење одвојили су се и зауставили без икакве активације.
Касније је позвана стручна екипа да испита зашто се није догодила експлозија. Установљено је да је граната била технички потпуно исправна. Упаљач је био у функцији, а све остале компоненте су биле у реду.
По свим техничким и физичким законима, требало је да дође до снажне детонације која би уништила улаз у цркву и вероватно однела неколико живота. Ипак — није.
Сведочанство чуда
Монаси и верници овај догађај нису схватили као пуку случајност. За њих је то било очигледно чудо — још један доказ заштите Светог Василија Острошког, који се и у животу, али и вековима после смрти, сматрао великим чудотворцем.
Граната је остала као неми сведок тог тренутка и до данас се чува у Горњем манастиру, изложена посетиоцима. Многи застану пред њом у тишини, погледа прикованог за хладни метал који је могао убити, али није.
Место сусрета са Божијом вољом
Манастир Острог је иначе место где се, по сведочанствима хиљада људи различитих вероисповести, догађају исцељења и унутрашње промене. Свети Василије, који је ту живео и подвизавао се у 17. веку, познат је не само у православном свету, већ и код католика и муслимана, који сваке године долазе у Острог да се моле за здравље, спас и помирење.
Чудо са гранатом представља само један у низу догађаја који се вековима приписују Светом Василију. Оно се посебно издваја јер се одиграло у време када су вера и духовна снага народа биле под највећим притиском. Управо зато овај догађај има снажну симболику — као подсетник да ни у најмрачнијим временима Божија рука не напушта оне који верују.
Смрт је могуће победити једино вером
Граната која није експлодирала више није оружје. Данас је симбол — сведочанство да је могуће победити смрт, страх и рат не снагом мача, већ вером. Манастир Острог је преживео многе векове и многе војске, али је увек остао неосвојиви бастион свете православне вере.
Ово чудо остаје дубоко урезано у колективном памћењу народа као симбол Божије промисли и заштите, као порука да ниједна сила, ма колико страховита изгледала, не може надвладати оно што је заштићено светошћу, вером и молитвом.
