Темељно питање од којег би требало да почне реформа националног образовног система је филозофске и хуманистичке природе, а оно гласи: какве грађане би образовни систем једне државе требало да изгради? Као судионици епохе коју карактерише експанзивни развој технологије и система вриједности који је формирало глобално тржиште, ово питање оставља могућност за два узајамно искључујућа одговора. Да ли желимо да произведемо „генерације корисних машина“ или изградимо „комплетне грађане који мисле својом главом“?
Криза образовања није симптоматична само за Црну Гору већ се ради о кризи глобалних размјера. Бројни философи, педагози, социолози и психолози данас са забринутошћу упозоравају да је криза образовања резултат владајућег тренда маргинализовања хуманистичких, а фаворизовања природних, техничких и друштвених наука како би се национални образовни програми прилагодили принципу профитабилности који диктира глобално тржиште.
Америчка филозофкиња, реформаторка и професорица права и етике на Чикашком универзитету, Марта Нусбаум упозорава да ће свјетска криза образовања бити „на дуге стазе, много штетнија за будућност демократске аутономије“ од било које друге кризе. Као разлоге наводи лоше промишљене реформе националних образовних система и искључивање хуманистичких дисциплина и умјетности из основног, средњег и факултетског образовања. Природне, техничке и дрштвене науке су веома важне, али његовање хуманистичког аспекта ових наука је најбоља превентива од суровости принципа компетитивности који влада глобалним тржиштем и предуслов паметног и мудрог коришћења савремених технологија, уједно и пут ка изградњи хуманијег друштва.
Парадокси реформи у Црној Гори
Потсјетимо се да је у претходне двије деценије спроведено неколико експерименталних реформи у образовном систему Црне Горе. Ове реформе су обиљежили бројни парадокси. Образовање би по дефиницији требало да представља најважнију вриједност у једном друштву и генератор демократизације друштва. Да ли je образовање могло имати вриједност у једном друштву које је животарило у девијантном политичком амбијенту какво је било црногорско претходних тридесет и више година? Чему је уопште служило образовање у друштву које је изградило парадигме успјешности у ликовима криминалаца, бизнисмена, тајкуна, успјешних политичара са сумњивим дипломама…?
Навешћу неколико парадокса који су обиљижели статус образовања у Црној Гори у претходном периоду. Владајуће јавне политике, вођене критеријумима сврсисходности и компетитивности, „бескорисне“ хуманистичке дисциплине су тежиле да надомјесте сврсисходним „програмима животних вјештина“ чије су наставне методе изведене дијелом из „покрета за развој људских потенцијала“ чија појава коинцидира са појавом поп културе седамдесетих година прошлог вијека. Уведен је предмет „здрави стилови живота“ а истовремено је школски спорт као један од здравих стилова живота готово угашен. Школске спортске сале, умјесто да су служиле развоју школског спорта у ваннаставним часовима рентиране су приватним спортским клубовима чији полазници су имали обавезу да плаћају чланарину. Ово је призвело негативну селекцију у спорту.
Многа талентована дјеца којима родитељи нијесу могли приуштити плаћање чланарине су одустајала од спорта. Биланс дјеце са деформитетима кичме је растао из године у годину. Уведено је „грађанско образовање“, прво, као редовни предмет, а касније као изборни. Смисао грађанског образовања је у стицању знања о демократским вриједностима и у припремању ученика да буду одговорни грађани и да својим знањима и вјештинама допринесу демократизацији друштва. Ипак, генерација за генерацијом дипломираних високошколаца се суочавала са баријером партитократског обрасца запошљавања, што је произвело масован одлазак младих у земље ЕУ и САД-а. Продужен је процес образовања. Основна школа је трајала и траје девет година, факултети пет (3+2) година. Практична настава је скоро угашена. Стандарди у образовању су спуштени, а као резултат смо добили хиперпродукцију Луча и полуобразованих високошколаца, али и некомпатибилност високошколских диплома са захтјевима тржишта рада. Дакле, произведен је још један трагикомичан парадокс: хиперпродукција Луча истовремено праћена веома лошим резултатима црногорских ученика на ПИСА тестирањима. Због реформи којима смо жељели да растеретимо „главе препуне знања“ данас имамао велике главобоље јер се суочавамо са функционалном неписменошћу, читалачком неписменошћу код ученика, урушавањем ауторитета родитеља и наставника… Философија и њене дисциплине: логика, етика и естетика су избачене из већине средњих стручних школа и неких студијских програма. То су дисциплине кључне за развој критичког мишљења. Као последицу њиховог маргинализовања можемо објаснити изостанак „студентског бунта“ против друштвених аномалија у Црној Гори. Статус умјетности у образовном систему је био огледало статуса културе у нашем политичком систему. У здравим друштвима политика је дио културе и зато се у таквим друштвима спроводе култивисане политике. У Црној Гори, култура је била орнамент и инструмент једне деструктивне, некултивисане политике.
Скандинавски модел образовања или власитити?
Реформе у образовању које спроводи актуелно Министарство просвјете, науке и иновација улива наду да смо ставили тачку на ово поглавље. Први реформски кораци су већ видљиви. Они обухватају побољшање статуса наставника, стварање амбијента за рад наставника и боравак ученика у школама, инфраструктурна улагања, дигитализацију која ће наставницима олакшати и убрзати адрминистративни дио посла и омогућити већу посвећеност ученицима… Ипак, оно што захтијева велику опрезност и стратешко промишљање је модел образовања који ће се примјенити у будућности. „Скандинавски модел образовања“ може послужити као добар примјер како једна држава може изградити аутентичан модел образовања. Црна Гора би требало да иде ка изградњи властитог, аутентичног модела образовања.
Важно је и истражити најуспјешније моделе образовања али и ризике који они доносе нацијама које их примјењују. Ако погледамо резултате ПИСА тестирања у претходних десет година, у самом врху су биле државе: Сингапур, Кина, Јужна Кореја, Финска, Јапан и још неке земље ЕУ. Оно што је карактеристично за ове државе је да је свака од њих изградила аутентичан модел образовања који је прилагођен њиховом менталитету, културном идентитету и националним стратегијама економског развоја.
И оно што је најважније, степен криминалитета и корупције у овим државама је сведен на минимум. Дакле, да би реформа у образовању била успјешна она мора бити подржана политичком вољом за реформом цјелокупног политичког система, што захтијева и спремност политичких субјеката да мијењају властите обрасце политичког дјеловања. Узећу за примјер Сингапур, град-државу која је изградила образовну империју и у којој је образовање постало суштина националног идентита. Ова држава је од седамдесетих година прошлог вијека до данас прошла кроз транзицију, од земље трећег свијета до парадигме економског просперитета. Нова политичка постава моралних политичара се у прошлом вијеку сурово обрачунала са корупцијом и криминалом. Како Сингапур нема природне ресурсе, нафту и угаљ, ова држава се фокусирала на развој „људских ресурса“, опредијеливши се прије свега за развој образовног система. Почетком новог миленијума Сингапур развија властиту философију образовања: „Мислеће школе, учећа нација“ (Thinking Schools, Learning Nation) која акценат ставља на развоју „вјештина креативног и критичког мишљења и мотивацију за цјеложивотно учење“. Стратегијом развоја образовног система из 2012. године је у Сингапуру осмишљен оквир за „ученичке компетенције и исходе у 21. вијеку.“ Осмишљен је и програм „Вриједности у акцији“ којим се подстиче развој социјалних вјештина код ученика како би кроз примјену вриједности, знања и вјештина допринијели властитој заједници. Наставничка професија се високо котира у друштву, што је последица професионалне изврсности стечене на академијама за образовање професора. Наставни програм за науку је фокусиран на три поља: знање, вјештине и етику. Углавном, етика је кроз разне модуле присутна у образовном систему, а поштење је врлина на којој се темељи и политички и образовни систем сингапурског друштва. Сингапурско друштво је меритократско јер се ту највише цијене компетенције, знање и рад. Ипак и овај модел образовања је испољио одређене ризике и парадоксе. Евидентно је да сингапурска образовна машинерија производи конкурентну радну снагу. Али, истраживања из 2016. године су показала да је ментално здравље ученика све више угрожено и да све већи број ученика пати од анксиозности и депресије. „Анксиозност која је повезана са школским садржајима је значајно изражена код сингапурских ученика (86% – брига око школских оцена)… Такође, последично је осећај припадности школи мањи. (Gurria 2016).“ (Извор: Институт за модерно образовање, Србија). Упркос томе што образовни систем развија социјалне вјештине и емпатију код ученика овај систем је испољио један парадокс.
На вриједносној љествици сингапурског система је на првом мјесту конкурентност, вриједност коју намеће тржиште, подстичући тако компетитивност код ученика. Дакле, све вриједности које развија сингапурски образовни систем су у функцији једне, најважније вриједности, конкурентности. А емпатија и компетитивност искључују једна другу. Са сличним проблемима се сусреће и „скандинавски модел образовања.“ Оно што је заједничко овим моделима па и другим моделима који форсирају радикално, либерално образовање је да улогу васпитања и образовања у потпуности преузима држава, чиме слаби улога породице којој држава прописује правила васпитавања. Још у прошлом вијеку, када су европске и азијске државе почеле да примјењују образовне реформе, бројни психоаналитичари попут Доналда Виникота, Жака Лакана, Роба Ведерила… су упозоравали да поменуте реформе воде ка развоју „Културе Ега“ и да представљају напад на интиму породице и интиму адолесценције.
Сва ова искуства, позитивна и негативна могу да послуже Црној Гори у њеним реформама образовног система и изградњи властитог модела. Са реформом се не смије експериментисати. Уколико образовање представља кључни фактор у демократизацији једног друштва, онда и реформа мора протећи у демократском духу. Она захтијева јавну расправу која ће укључити ширу академску заједницу, узети у обзир досадашња искуства и мишљења наставника и родитеља. Образовна реформа мора узети у обзир саму структуру људског бића коју чине тијело, душа и дух и развијати подједнако сва три дијела. Такође, неоправдана је одиозност према „знању ради знања“ оквалификованог као један од „модела образовања“ који је несврсисходан за савременог човјека. Ова теза је проблематичнна, изазива забуну јер проистиче из непознавања разлике између знања и образовања. „Знање ради знања“ није „модел образовања“ већ једна врста знања, теоријско знање.
Утемељивач европске науке, грчки фолософ Аристотел је полазећи од чињенице да је човјек биће које по природи тежи знању, систематизовао и подијелио сва знања на теоријска, практична и поетичка. Свакој врсти знања одговара одређени начин живљења, по Аристотелу. Теоријско знање није бубалачко знање већ нас оно учи достојанственом животу, мудром животу, vita contemplativa. Управо, хуманистичке науке баштине „знање ради знања“ и оне су продуктивне на најузвишенији начин. Јер оне нас, заједно са лијепим умјетностима уче да мислимо критички, логички, да градимо идеале, трагамо за истином, правдом, добротом; уче нас да се безинтересно дивимо природној и умјетничкој љепоти; развијају креативност, имагинацију, уче нас емпатији, све у свему, његовању човјечности. Знање је само по себи вриједност, оно наш живот чини богатијим, бољим, смисленијим. Наравно, школско образовање је важно због запослења, али оно треба да учини смисленим наш лични живот и живот у заједници којој припадамо. Поменућу Виктора Франкла, утемељивача логотерапије који је идентификовао неколико колективних, неуротичних црта савремненог човјека и њихове узроке. Један од узрока неуроза код савременог човјека је „егзистенцијална фрустрација“, коју узазива „недостатак знања о смислу егзистенције“, знања „које само чини да живот буде вриједан живљења.“
И на крају ћу поновити да реформа образовања у Црној Гори може бити успјешна само ако постоји политичка воља за системском, вриједносном реформом друштва. Угледање на вриједносне системе других држава нам није потребно јер Црна Гора баштини етику чојства, части и поштења која је, да подсјетим, у претходном периоду углавном служила као орнамент на партијским платформама у сврху политичких предизборних кампања.
