Тамо где Дунав због своје ширине подсећа на море, смештена је Голубачка тврђава. Налази се на самом улазу у Ђердапску клисуру, а изграђена је на остацима старог римског утврђења, али ни дан данас се не зна ко ју је изградио – Срби или Угари.
У писаним изворима се први пут помиње 1335. године, док се у угарској повељи из 1337. наводи да је властелин Никола Банфи 1335. године боравио у Голупцу, са угарском војном посадом. Тврђава је основана раније, али није познато да ли је то било пре или током непријатељства Угарске и Србије, које је настало после смрти краља Драгутина и током којег се први пут и помиње Голубачко утврђење. У поседу Угара Голубац остаје све до времена након распада Душановог царства.
Тврђава је била средњовековно војно погранично утврђење. Стрме и неприступачне Риданске литице, на којима је изграђена тврђава били су јој природна заштита. Одавде се контролисао копнени и водени пут који је повезивао исток и запад. Због повољног положаја, током 14. и 15. века, пограничне силе, Угарска и Србија, а потом и Отоманска империја, бориле су се да освоје Голубачку тврђаву јер су тиме стицали моћ над државном границом.
Власт над тврђавом смењивала се између Угара, Срба и Турака све до 1481. године, када је Турци освајају други пут и започињу своју вишевековну владавину. Владавина Османског царства прекида се након Другог српског устанка, а српској власти Голубац је предат 1868. године.
Њено име на средњовековним картама исписано је на различитим језицим, а основу сваког назива чини реч – голуб. Према једној легенди Голубачка тврђава је добила име тако што је у једној њеној кули била заточена византијска принцеза Јелена која је да би ублажила тугу и самоћу пуштала голубове. Према другој легенди, име тврђаве потиче од лепе девојке по имену Голубана, којој је турски паша доносио свилу и бисере не би ли се удала за њега. Али пошто је она све то одбијала, паша је наредио да је вежу за стену у Дунаву, где је остала до смрти.
Тврђаву чини девет кула које повезују бедеми и Палата, док се утврђење дели на два основна дела – унутрашње, са највишом Шешир кулом, и спољно, које је у време ратова било прво на удару.
Улаз у тврђаву био је са западне стране кроз Главну капију, која је имала дрвени мост изнад јарка испуњеног водом. Настала је у време коришћења хладног оружја, али је током османске владавине изграђена топовска кула за одбрану пристаништа и дозидане су обзиде на кулама спољног утврђења. Обзиде су служиле као ојачања и ради лакшег рикошетирања ђулади, јер је од 15. века у употреби ватрено оружје, те је било неопходно прилагодити архитектуру новом начину ратовања.
Главна кула тврђаве, Шешир кула, изграђена је на највишем месту, на риданским литицама, па са ње Дунав подсећа на морски залив. Пут до Шешир куле воде уске стазе на литици, а нова археолошка истраживања открила су у рушевинском слоју непосредно испред улаза и у великом објекту испод ње бројне фрагменте фреско малтера који указују на српско средњовековно фреско сликарство и на постојање старијег, фреско осликаног објекта.
Иначе, током тридесетих година 20. века кроз тврђаву је пробијен магистрални пут којим су оштећене обе капије утврђења, а 70-их година истог века утврђење је ушло у сферу интересовања домаћих истраживача, што је било подстакнуто изградњом Хидроелектране ,,Ђердап I’’.
Осим што ћете уживати у импресивној архитектури која датира из 14. века, музеј који се налази у кули пет ће вас научити о најчувенијој бици за Голубачку тврђаву и витезовима који су се борили у њој, али и о периодима владавине Угара, Срба и Османлија и о новим археолошким открићима у Подграђу.
Археолошка истраживања тврђаве која су спроведена у периоду од 2014. до 2019. године, донела су откриће средњовековног оружја и ратничке опреме. Нађени су делови наоружања, делове пушака, део топа, пуно камених кугли, стаклених кугли, пушчана зрна, калупи за прављење зрна… Она су део сталне археолошке изложбе Голубачке тврђаве.
Овде се можете упознати и са заповедницима Голубачке тврђаве. Поставка обухвата комбинацију илустративног садржаја који прати смене угарске, српске и османске власти, панораму рата и мира, укрштање војничког и свакодневног живота комбинацијом фактографских текстуалних садржаја.
Део сталне поставке је и изложба под називом „Божанска инспирација-Мирослављево јеванђеље”. Посвећена је најстаријем сачуваном српском ћириличком рукопису, који су исписали и осликали српски монаси у последњој четвртини 12. века.
Ова јединствена средњовековна грађевина представља драгуљ српске историје и културног наслеђа.
