Седамдесетих година деветнаестог века цели српски народ био је у својеврсном покрету. Разни актуелни догађаји и процеси, који су угрожавали његове виталне интересе, довели су до снажног буђења националне свести и гибања на свим српским просторима. Сазревала је мисао о коначном ослобођењу од туђинске власти и сањао се дан народног уједињења свих српских крајева.
Визионарски носиоци тих идеја у Београду су били кнез Михаило и Илија Гарашанин. Турске посаде под притиском напуштају српске градове. На Цетињу, вођен Његошевом мишљу, енергични књаз Данило покушава исто, осокољен победом на Граховцу. Нажалост, оба млада српска владара пашће у атентату, а на престола ће доћи људи другачијег кова.
Срби у Далмацији и Боки гласно бране своју веру и име и не дају Аустрији да задире у њихова стара права, што ће довести до Кривошијског устанака. Беч распушта „Војну крајину“ на штету српских интереса и привилегија, које они задобише вековима лијући крв за хабзбуршке интересе. У Сарајеву и Мостару Срби граде тада највеће православне цркве на Балкану. Аустрија, Русија и друге европске силе све више се баве судбином турских посједа на Балкану, што ће ускоро отворити и тзв. “источно питање”.
Све се то рефлектује и на фочанске Србе, који су ту на немирној Херцеговини и сами били дио тих процеса, те као актери скорашњих буна и Вукаловићевог устанака трпјели разне невоље и страдања, попут крвавих похода Омер-паше Латаса на Црну Гору.
У дијелу Фоче званом Српска варош, гдје је углавном био концентрисан слој богатијих српских трговаца и занатлија, осјећала се тих времена одређена напетост као наговјештај скорог расплета. Помаљао се трачак свјетла у османском мраку и струјање вјетрова који ће коначно однијети Турке са српске земље. Фочаци су слутили да ће као стратешки и економски јако српско упориште имати значајну улогу у тим очекујућим догађајима.
Тада, на самом измаку поменуте деценије, 1869. године 18. маја, прије 155 година, у познатој патриотској породици Јеремића рођен је Ристо Јеремић, од оца Јова и мајке Кристе из угледне породице Хаџивуковић. Јово, отац Ристов, био је добростојећи газда фочански, који је бавећи се трговином и занатом стекао завидан углед и иметак. Он ће сина, приљежног књизи, послије Српске основне школе у Фочи слати на даље школовање, свјестан важности образовања. Млађани Ристо оправда очева очекивања и Јово поносно дочека да 1898. види сина као доктора цјелокупне медицине и првог хирурга из Босне и Херцеговине, који ће у још много чему бити први или међу првима.
Фочански Прометеј
Ристо у Сарајеву похађа гимназију коју окончава у Дубровнику 1889. Медицину студира у Бечу, а свршава 1897. у Грацу. Упркос посвећеном марљивом студирању, као ватрени родољуб, прави изданак свога завичаја, налази времена за ангажовање у разним патриотским друштвима српских и словенских студената на аустроугарским универзитетима. Долазећи кући на ферије ту свету ватру је као Прометеј доносио међу своје фочанске вршњаке, са циљем да се ту заметне нуклеус националног организовања око напредних идеја за народни препород. Он тако у Фочи 1893. оснива прву соколску организацију, при чему и своју кућу уступа за вјежбалиште, међутим “швабске” власти ће их ускоро забранити.
Наредне године оснива Трезвењачко друштво “Побратимство”, које ће годинама бити подстицај и примјер за оснивање сличних друштава на српским просторима. Старјешина босанских соколова Војислав Бесаровић ће касније потврдити да је: “Прва соколска искра у Босни синула у Фочи 1892. године”. Ристо потом оснива скаутско и планинарско друштво и са друговима обилази многе наше планине. Радили су оно што су могли у тим околностима, будили националну свијест и јачали унутрашње јединство у народу.
Одмах по свршетку студија Ристо је примљен у сарајевску Земаљску болницу. Ту ће као први домаћи човјек и специјализовати хирургију код др Јозефа Прајндлсбергера, иначе мужа прве бх. новинарке Милене Мразовић. Потом ће др Јеремић бити шеф хирургије у тузланској болници све до рата 1914. У том граду је и угледан дописник и члан редакције ћириличког листа “Српски покрет”.
Године 1901. он са групом српских интелектуалаца у Сарајеву покреће поступак оснивања Српског просвјетног и културног друштва “Просвјета”, као најважније културне и патриотске институције, која ће постати матица свих српских националних друштава и организација. На оснивачкој скупштини августа 1902. за предсједника друштва изабран је Ристо хаџи Дамјановић, а за потпредсједника др Ристо Јеремић, који ће потом бити и предсједник 1904/05.
Иако је знао да му то црно-жута монархија неће опростити, овај врсни српски родољуб као љекар добровољац у Крагујевцу са скалпелом у руци учествује у Балканском рату, док се његови Фочаци као добровољци храбро туку под Скадром, китећи се ранама и највишим ордењем попут Петка – Пешута Кларића.
Како је Беч још за вакта у свој црни тефтер “укајитио” сва Ристова “великосрпска недјела”, он се ускоро по Сарајевском атентату нађе у тамници са осталим челницима “Просвјете” и другим виђеним Србима. Укупно 156 њих бијаше оптужено за велеиздају. Осуђен је на три године робије коју је у нељудским условима тамновао у Сарајеву, Бањалуци и Зеници. У то вријеме и његов завичај захвати талас тешког злочина. Аустрија једва дочека тај повољан тренутак да активира већ спреман план за стварање “етничког зида” према Србији и Црној Гори, тако што би у Подрињу истријебила “нелојално” српско становништво, а ту населила одане етничке елементе.
У Фочи и околини одмах се формирају муслимански одреди “шуцкора” под командом Смаила Шиљка, који покрећу масовна убиства, хапшења и прогоне Срба. Стрељана су 72 цивила из Завршја и 24 из Сјерча, потом погубише и 52 Челебићана. Масовна убиства су наређивали срески поглавар Шајбер и судија Мато Бошкић, а капетан Адам Недељски и наредник Фрањо Ретиг су крвавили руке до лаката. Звјерства су била ужасна, Николи Кујунџићу из Ораховице комшије шуцкори су одсјекли доњу вилицу, нос и уши и извадили очи па га тек онда убили као и Милана Живковића. У Шуковцу су закопавани живи људи. Само средином августа 1914. погубљено је 126 српских цивила, а око 500 до ослобођења.
Поред тога, у задње двије године рата глад је покосила још 2.200 Срба тог краја. И то нажалост није све. Хиљаде фочанских Срба је отјерано у разне логоре, гдје су масовно умирали због бездушног изнуривања глађу, излагани епидемијама тифуса и туберкулозе. У Араду је тако кости оставило 206, а у добојском логору 109 њих. Када се томе додају и они погинули у српској и аустроугарској војсци, биће да је од 1914. до 1918. смрт уграбила преко 3.500 фочанских Срба, док су се на том простору водиле и директне ратне операције.
Ни Јеремиће није обишло ово страдање. У логору у Араду 1915. уморен је и Ристов отац Јово, заједно са рођаком Алексијем, док је у добојском логору подлегао други им рођак Вукадин са двогодишњом кћерком. Син му Угљеша са 18 година паде у српској војсци код Вишеграда, а на солунском гробљу Зејтинлику погребен им је рођак, српски добровољац Василије Јеремић, пише „Глас Српске„.
Са дужним поштовањем треба поменути и бројне непоколебљиве родољубе, фочанске добровољце у Великом рату, међу којима су многи били свијетли примјер јунаштва и самопријегора. Само у редовима Југословенског добровољачког корпуса борило се њих преко 200, док је знатан број био и у другим јединицама, посебно у одредима пристиглим на Солунски фронт из Црне Горе.
Између два рата
Након рата од 1919. године др Јеремић врши функцију директора Земаљске, односно Државне болнице у Сарајеву, најзначајније здравствене установе тог времена у БиХ. Потом је у Суботици 11 година шеф санитета Дирекције државних жељезница. Ту као хонорарни професор предаје и судску медицину на трећој години Правног факултета.
У пензију одлази након што му је уважена оставка новембра 1934. Међутим, као човјек хуманиста и слободоуман патриота и даље ће остати друштвено ангажован. Године 1936. видимо га као једног од оснивача Српског културног клуба, а 1937. постаје почасни доктор Београдског универзитета. Септембра 1937. у Београду је одржан сабор који се бавио потребом чувања сјећања на жртве ослободилачке борбе у Краљевини Југославији. На сабору је узело учешће око 1.500 представника разних патриотских удружења и организација из цијеле земље. На челу акционог одбора били су др Ристо Јеремић и др Владимир Ћоровић. Закључено је, између осталог, да историчари, писци, новинари и други људи од пера треба да прикупљају податке о онима који су ширили слободарску мисао и жртвовали се за свој народ. Тим поводом лист “Дубровник” у тексту “Сјетимо се” пише: “Ко се својих заслужних синова достојно не сјећа, није достојан ни да их има, а и он сам не заслужује мјесто међу часним и племенитим људима и народима”.
Јеремић је још 1921. писао о гријесима Аустрије на Балкану која је између осталог:
“ …огласила Маћедонце засебним југословенским племеном и подупирала аспирације Бугара и Арбанаса на Стару Србију и Маћедонију. (…) Изнашла за српскохрватски језик назив босански, изумила богумилску веру те да босанскохерцеговачки Срби нису словенског већ романског порекла – Власи”. Он такође пише да наша горштачка динарска раса даје људе челично јаке, силне енергије, хладнокрвне, пуне врлина, захваљујући којима се српски народ успијева увијек изнова обновити, упркос великим ратним и епидемијским губицима.
Јеремић се подробно бавио историјом здравства и био зачетник те области у нас, а откад се 1911. упознао са Јованом Цвијићем, он показује велико интересовање за научни рад из области етнологије, антропологије и географије. Поред тога јако се занима за историју и језик, па ће тако објавити 15 књига и преко 70 разних текстова из поменутих области. Између осталог, писаће о поријеклу становништва Тузле, о Буњевцима и њиховом поријеклу, затим студију о становништву Бијељине и устанку у Посавини. Истражује етнографске прилике у Војводини. Наравно, бавио се и историјом свога краја (Хас Хоча), затим Карловаца и још много чиме. Био је и почасни предсједник секције за историју медицине Српског лекарског друштва, а касније и Научног друштва БиХ, претече Академије наука и умјетности.
Миленко Филиповић помиње др Јеремића као свог мецену који је материјално помагао и друге, истичући његове заслуге за настанак и издавање “Мемоара Живка Црногорчевића”. Напомиње како је др Јеремић као врхунски љекар поред редовне праксе “свуд гдје је боравио и радио учествовао и покретао разне културне и национално-патриотске акције.” Др Радован Самарџић каже да студија др Јеремића о историји здравствених прилика у БиХ “… далеко превазилази оквире стручне медицинске литературе и добија несумњив значај за нашу историјску науку, као и за социологију и етнологију. (…) Он (Јеремић) је осветлио помрчину у којој је наш свет под Турцима живео и нашој историјској науци први дао једну скупну слику тог живота и она му то мора признати.”
Великан
Током Другог свјетског рата је при Равногорском покрету формиран Централни национални комитет Краљевине Југославије, који је окупљао представнике свих предратних политичких странака, “зачудо” изузев комуниста и Хрватске сељачке странке. Водеће личности били су Драгиша Васић и др Стеван Моњевић, а др Ристо Јеремић постаје један од потпредсједника заједно са Адамом Прибићевићем и Мустафом Мулалићем. Ристо је неким чудом послије рата избјегао смрт или робију, биће да су га комунисти поштедјели као врхунског стручњака или се неко “јак” заузео за њега.
Јеремићима су комунистичке власти одузеле многе посједе и добра, те су тако упропашћени као и остале породице из угледног грађанског слоја фочанске Српске вароши, која је имала снажан економски и духовни успон крајем 19. и у првој половини 20. вијека. Тај свијет је заувијек нестао и уништен, супротно сваком смислу и логици, а на њихов стари сјај и моћ подсјећају још ријетко преживјеле газдинске куће, одавно поклекле и оронуле. Кућа у којој је рођен др Јеремић била је у центру града, у данашњој Његошевој улици и као дјелимично оштећену власти су је порушиле и национализовале плац да би на њему био саграђен Дом ЈНА. Поред тога фочански Срби су масовно страдали у Другом свјетском рату, а и послије њега, али то ћемо оставити за неку другу причу.
Др Ристо Јеремић је послије пензионисања живио у Мостару, гдје је умро и сахрањен септембра 1952. У браку са Аником Шолом имао је синове Ивана инжењера и Милана љекара. Милан је живио и умро у Америци, није имао потомака, као ни брат му Иван, који се као аустралијски пензионер вратио у Мостар, одакле је пак морао побјећи 1992. да би се скрасио у Београду гдје је и умро.
Ристо Јеремић је био један од великана српске слободарске идеје. Чување сјећања на такве људе и њихова дјела помаже нам да се сјетимо ко смо и пренемо из колективне амнезије, глобалистичких заблуда и наивне лакомислености. Учећи од њих дајемо шансу нашем опстанку.
Споменик
Иницијативом Музеја Старе Херцеговине, на челу са кустосом Данком Михајловићем, Фоча се средином прошле године достојно одужила свом великом сину др Ристу Јеремићу. Отела га је од заборава откривајући у кругу музеја његову мермерну бисту, рад београдског вајара Велимира Каравелића. Том чину је претходило и отварање хвале вриједна изложба “Фочански соко”, која је освијетлила покретачку улогу др Јеремића у вези са тим, али и другим друштвима у Фочи крајем 19. вијека.
Успјешна фамилија
Јеремићи су изњедрили читав низ значајних појединаца, од научних и националних прегалаца, преко успјешних привредника, до ратника у свим српским ратовима и борбама за слободу за шта су платили високу цијену остављајући кости од Херцеговине до Солуна. Потичу од херцеговачког племена Риђана, које обитава јужно од Никшића (данас Црна Гора). Родоначелник Јеремија се прво настанио у Пљевљима, одакле је ускоро, негдје око 1660. породицу предигао у Фочу. Он бијаше познат кујунџија и успјешан трговац, који потом као знатан посједник умножи капитал кроз експлоатацију и прераду дрвета. Поред Риста, у БиХ је дуго као једини ортопед радио његов рођак Тодор Јеремић, који је за вријеме краљевине био и народни посланик.
