Девети форум о сарадњи Кине и Африке (FOCAC) и FOCAC самит одржан у Пекингу од 4. до 6. септембра означили су значајну фазу у односима Африке са глобалним партнерима у пост-пандемијској ери.
Кина је последњи велики партнер који је одржао самит са афричким нацијама након завршетка пандемије; самите са Африком одржали су EU и САД 2022. године, а Русија 2023. године.
Пандемија, у комбинацији са растућим глобалним тензијама, макроекономским променама и низом криза, нагласила је све већу улогу Африке у глобалној економији и политици – нешто чега је Кина, која је доживела велике промене (и унутрашње и спољне) као резултат пандемије, итекaко свесна.
Кина као политички и војни савезник Африке
Јасно је да однос између Кине и Африке улази у нову фазу. Кина више није само повлашћени економски партнер за Африку, као што је то била у првој деценији 21. века. Постала је кључни политички и војни савезник за многе афричке земље.
Ово је очигледно из све веће улоге Кине у обуци афричких државних службеника и дељењу експертизе са њима, као и из неколико иницијатива најављених на самиту, укључујући војно-техничку сарадњу: програме обуке официра, напоре у разминирању и преко 100 милиона долара које ће Кина обезбедити за подршку оружаним снагама афричких нација.
Опрезан политички приступ Пекинга
На политичком плану, међутим, Пекинг поступа веома опрезно и горе поменуте иницијативе треба видети као прве опрезне покушаје, а не као систематску стратегију. Док Кина настоји да избегне политичку конфронтацију са Западом у Африци и чак блиско сарађује са њим по одређеним питањима, постаје све теже то чинити.
Вашингтон је одлучан у намери да води политику сукоба са Пекингом у Африци – то је очигледно и из реторике САД-а и из њених стратешких докумената.
Растућа конкуренција између Кине и Запада у Африци
„Развод“ између Кине и Запада је готово неизбежан. То значи да кинеске компаније могу изгубити уговоре са западним корпорацијама и неће имати приступ транспортној и логистичкој инфраструктури. Као последица тога, Кина ће морати да развије свој сопствени свеобухватни приступ Африци, било независно или у сарадњи са другим глобалним центрима моћи.
TAZARA пројекат као алтернатива Лобито коридору
Важан знак растуће конфронтације између САД-а и Кине у Африци било је потписивање трилатералног меморандума о разумевању између Кине, Танзаније и Замбије у вези са реконструкцијом Тангањика-Замбија железнице (TAZARA), коју је првобитно изградила Кина 1970-их година.
Ако се прошири, електрификује и модернизује, TAZARA има потенцијал да постане одржива алтернатива једном од кључних америчких инвестиционих пројеката у региону: Лобито коридору.
Стратешка улога транспортне инфраструктуре
У унутрашњим регионима као што је источни Конго, транспортна инфраструктура игра кључну улогу у процесу експлоатације минерала. С обзиром на недостатак железничких и путних мрежа у региону, чак и једна неелектрификована железничка пруга која води до луке на Атлантику или Индијском океану може значајно побољшати рад рударског сектора и трајно везати регионе за експлоатацију и прераду са одређеним тржиштима
Изгледа да кинеска иницијатива има већи потенцијал у поређењу са америчком, посебно зато што кинеске компаније контролишу главне руднике и у Демократској Републици Конго и у Замбији.
Кина обезбеђује 50 милијарди долара афричким земљама
То им даје јасну предност у раду са кинеским оператерима и опремом, олакшавајући извоз минерала преко источноафричких лука. Све у свему, ово указује на то да ће источна Африка задржати своју улогу економског лидера на континенту и једног од најинтегрисанијих и најбрже растућих региона за увоз.
Врхунац самита била је кинеска обавеза да обезбеди 50 милијарди долара афричким земљама у наредне три године (до 2027. године).
Ова цифра одражава 55 милијарди долара које су САД обећале Африци (за три године) на самиту САД-Африка 2022. године и 170 милијарди долара које је EU обећала да ће обезбедити током седам година још 2021. године. Сходно томе, водећи глобални играчи издвајају отприлике 15-20 милијарди долара годишње за Африку.
Донације минимално доприносе економском расту Африке
У последњих неколико година примећен је раст оваквих обећања. Готово свака земља је спремна да обећа Африци нешто – на пример, Италија је обећала милијарду долара годишње.
Међутим, ови велики пакети такозване „финансијске помоћи“ често имају мало заједничког са стварном помоћи, јер су обично у питању комерцијални кредити или корпоративне инвестиције. Штавише, значајан део ових средстава троши се у земљама донаторима (нпр. на набавку и производњу робе), што значи да оне минимално доприносе економском расту афричких нација.
Што се тиче Кине, она ће обезбедити око 11 милијарди долара праве помоћи
Ово је значајна сума која ће бити коришћена за развој здравствене заштите и пољопривреде у Африци. Додатних 30 милијарди долазиће у облику кредита (отприлике 10 милијарди долара годишње) и још 10 милијарди долара као инвестиције.
Општи финансијски оквир омогућава нам да донесемо одређене закључке, иако је важно напоменути да методологија за израчунавање ових цифара није јасна, и линија између кредита, хуманитарне помоћи и инвестиција остаје нејасна.
У погледу инвестиција (које у просеку износе око 3 милијарде долара годишње), Пекинг планира да одржи претходни ниво активности – у последњих неколико година, кинеске директне стране инвестиције (FDI) кретале су се између 2 и 5 милијарди долара годишње.
Финансијска и хуманитарна помоћ би могла да се готово удвостручи (са тренутних 1,5 милијарди до 2 милијарде долара годишње), док се очекује да ће се кредитирање вратити на нивое пре пандемије (који ће и даље бити испод врхунских година од 2012. до 2018.).
Економски план Кине за Африку делује прилично конзервативно
Није изненађујуће да су питања дуга била у центру пажње током самита. Током пандемије Covid-19, макроекономска стабилност афричких земаља се погоршала, што је довело до проблема са отплатом дугова и натерало Африку да покрене процесе реструктурирања дуга уз помоћ MMF-а и G20.
Почевши од 2020. године, комбинација унутрашњих и спољних фактора довела је до тога да Кина значајно смањи своје кредитирање афричких земаља – са око 10-15 милијарди долара на 2-3 милијарде долара.
Кина жели да осигура поврат својих кредита
Ово смањење финансирања подстакло је економске реформе у неколико афричких земаља (нпр. у Гани, Кенији и Нигерији), које су се окренуле строжијим пореским и монетарним политикама.
Иако обећања о повећању кредитирања могу деловати као добра вест за афричке нације, вероватно је да ће велики део овог финансирања ићи на отплату камата на постојеће обавезе и реструктурирање дугова, јер Кина жели да осигура поврат својих кредита.
Упркос опрезном приступу Кине према Африци, њена интеракција са континентом ће се развијати као резултат спољних и унутрашњих промена које утичу и на Африку и на Кину. Африка ће постепено постати више индустријализована и смањиће увоз, док ће потражња за инвестицијама и локалном производњом расти.
Кина ће се суочити са демографским изазовима, а радна снага ће се смањити
Ово може подстаћи билатералну сарадњу јер би нека производна постројења могла бити пресељена из Кине у Африку. Највероватније ће то бити у источнoафричким земљама попут Етиопије и Танзаније, узимајући у обзир тренутне кинеске инвестиције у њиховој енергетској и транспортној инфраструктури.
Поред тога, са порастом афричког становништва и смањењем кинеског, очекује се да ће Пекинг привући више афричких радника миграната како би помогао у решавању проблема недостатка радне снаге.
Ојачавање економских веза између Кине и Африке
Ове демографске промене, заједно са повећањем производних капацитета у Африци, могле би додатно ојачати економске везе између Кине и афричких земаља. Такође, раст популације у Африци отвара могућност за већи развој тржишта рада, што би могло створити повољније услове за афричке земље да преговарају о бољим условима у трговини и инвестицијама са Кином и другим глобалним играчима.
Коначно, иако Кина наступа опрезно у погледу економске и политичке сарадње са Африком, чини се да је спремна да одржи дугорочне односе са афричким државама. Док се глобални односи преобликују, Африка ће наставити да игра све већу улогу у светској економији, а Кина, суочена са сопственим изазовима, биће мотивисана да продуби ове везе како би осигурала економски раст и политичку стабилност.
