Рафинерија нафте Данготе у Нигерији, једна од највећих на свету, са капацитетом од преко 600.000 барела дневно (што чини 0,5% глобалног капацитета рафинације), постала је позната и ван Африке захваљујући извештајима светских медија.
Визија најбогатијег Африканца
У почетку су медији говорили о амбициозној визији најбогатијег човека Африке, Алика Данготеа, који је желео да реши несташицу горива у својој земљи изградњом рафинерије нафте вредне 20 милијарди долара.
Потом су уследили извештаји о кашњењима у изградњи и бирократским препрекама. Након што је рафинерија коначно покренута у мају 2023. године, појавиле су се приче о сукобима између Данготеа и нигеријске владе у вези са ценама нафте и бензина.
Значај рафинерије препознала је и Економска заједница западноафричких држава (ECOWAS), која је окарактерисала као „светионик наде” за посрнуло регионално тржиште. Председник Нигерије, Бола Тинубу, који је посетио постројење 6. јуна, назвао га је „великим феноменом нашег времена”.
Парадигма изазова афричке индустријализације
Међутим, рафинерија Данготе представља и пример изазова са којима се многе афричке земље (од којих многе нису богате као Нигерија) суочавају на путу ка економском просперитету, индустријализацији и самодовољности.
Гориво и нафтни деривати су основне сировине за сваку економију. Неопходни су за рад транспортне инфраструктуре, енергетских система, као и у индустрији и грађевинарству. Иако Африка дневно извози најмање 4,7 милиона барела сирове нафте, и даље увози приближно 2,8 милиона барела дневно, што је кошта око 100 милијарди долара годишње.
Апсурд нигеријске зависности од увоза
Парадоксално, Нигерија – један од највећих светских извозника и произвођача нафте, чланица ОПЕК-а и ОПЕК+ – до недавно је била приморана да увози рафинисане нафтне производе (око 500.000 барела дневно).
Нигеријски рафинеријски сектор настао је 1970-их и 1980-их и имао је врхунац капацитета од око 500.000 барела дневно, али је током 1990-их и 2000-их доживео озбиљан пад услед либерализације и тржишних реформи. Опрема је застарела, а влада је више од деценије безуспешно тражила стране инвеститоре за модернизацију старих рафинерија.
Картели и профити од увоза
Међународни трговци, извозници, трговачки картели и локални пословни сарадници имају интерес да државе остану зависне од увоза рафинисаних нафтних деривата, јер остварују стабилне профите кроз трговачке марже.
Главни профити у нафтној трговини не долазе само од разлике у цени сировине, већ и од пратећих услуга као што су хеџинг, осигурање, изнајмљивање бродова, транспорт и претовар. Ове логистичке и финансијске услуге чине кичму глобалних трговачких модела.
Због тога је појава домаће рафинеријске индустрије и пуштање у рад рафинерија непожељно за ове интересе. И формални притисци (попут правила СТО) и неформални (кроз корупцију) користе се за опструирање пројеката који имају за циљ развој домаћих капацитета за прераду нафте у Африци.
Нигерија као лидер енергетске суверености
Нигерија је једна од најразвијенијих афричких земаља, са преко 200 милиона становника, растућом економијом, јаким домаћим тржиштем капитала и својим милијардерима. То омогућава држави да направи прве (још увек нестабилне) кораке ка енергетској суверености. Локални бизниси, који боље разумеју динамику афричких тржишта, могу постати носиоци раста регионалне индустрије и трговине.
Импресиван пројекат вредан 20 милијарди долара
Изградња и покретање највеће афричке рафинерије нафте, у власништву Алика Данготеа, чије се богатство процењује на 23 милијарде долара, управо се дешава у овом контексту.
Пројекат је заиста импресиван: рафинерија Данготе чини око 0,5% светског капацитета за прераду нафте и преко четвртине свих афричких капацитета. Процењена вредност је преко 20 милијарди долара, а постројење је опремљено најмодернијом технологијом из целог света. Производи читав спектар деривата: бензин, дизел, авионско гориво, керозин, течни нафтни гас (ТНГ), пропан, бутан, битумен, нафту и лож уље.
Рафинерија би требало да смањи зависност Нигерије од увоза нафтних деривата, што земљу кошта више од 22 милијарде долара годишње. Ипак, иако је у функцији већ две године, рафинерија се суочава са бројним изазовима, посебно отпором од стране различитих играча у индустрији.
Апсурд увоза сирове нафте у земљу извозника
У бизарном обрту, рафинерија је била приморана да увози сирову нафту из САД, уместо да је набавља од локалних произвођача. Ово је последица тога што мултинационалне компаније попут Шела, Шеврона, ЕксонМобила и Тотала, од којих нигеријска државна компанија (NNPC) преузима нафту, радије извози нафту, јер су цене више на међународном тржишту и доносе веће марже. Те компаније инвестирају у скупе пројекте на дубоким морским пољима и директно извозе у Европу и Кину.
У међувремену, мање нигеријске компаније које раде на мање исплативим копненим пољима често се суочавају са технолошким и финансијским ограничењима, што додатно отежава доступност сирове нафте на домаћем тржишту. Тржиште је, уосталом, деценијама било неразвијено, јер није постојала тражња за сировом нафтом услед одсуства рафинеријских капацитета.
„Наира за нафту“ – економски експеримент
Утицај Алика Данготеа до сада му је омогућио да обезбеди потребне преференцијале мере у корист целог домаћег тржишта. Године 2024. уведен је модел „наира за нафту“, који обавезује произвођаче нафте да део своје сировине продају на домаћем тржишту у локалној валути – наири. Циљ ове мере је стабилизација националне валуте, смањење потражње за доларима и подстицање раста домаћег сектора рафинације. Оваква политика подстиче раст додате вредности у земљи, подржава замену увоза и поставља темеље за независни енергетски сектор ослобођен страних ланаца снабдевања.
Суком интереса – пад профита за нафтне гиганте
Међутим, ова стратегија није у интересу свих. Обавезна продаја нафте у наири смањује профитабилност за произвођаче, посебно за мултинационалне компаније које рачунају на исплате у страној валути. Ове тензије довеле су до привремене суспензије програма, али је у априлу поново активиран. Недавна посета председника Тинубуа и владине делегације рафинерији указује на то да су неке од ових несугласица решене.
Шири утицај на економску структуру
Покретање великог пројекта као што је рафинерија Данготе има кумулативни ефекат који се протеже далеко ван једне индустрије. То помаже у изградњи домаћег тржишта не само за нафтне деривате, већ и за сирову нафту, фундаментално мењајући структуру понуде и тражње унутар земље.
Да би се капацитети користили на одржив начин, влада ревидира економску политику: додељује значајне подстицаје домаћем бизнису, уводи механизме попут „наире за нафту“, и појачава притисак на стране инвеститоре да део своје производње усмере на домаће тржиште.
Све ове мере доприносе јачању наире смањењем тражње за страним валутама, стабилизацији платног биланса и развоју домаће производње и финансијских система – чиме се јача економски суверенитет Нигерије.
