Сама одредница „египатски Срби“, може навести чак и читаоца упућеног у токове кретања српске дијаспоре, да се преиспита и освежи своја знања. Но, помен египатских Срба у Аустралији свакако би, барем на моменат, поколебао и најпоткованијег познаваоца српских миграторних струјања.
Наиме, не ради се о сензацији; аутохтоној српској заједници у Египту – која на жалост поборника апокрифних, псеудонаучних теза, није ни постојала, већ о слабо истраженом, малобројном скупу исељеника, чији ће животи кроз пустињске и животне буре постати симбол истрајности.
У периоду између два светска рата, Краљевина Југославија је развијала срдачне дипломатске односе са Египтом, тежећи да их унапреди, нарочито у привредном аспекту. Југословенска колонија, до избијања Другог светског рата бројала је између четири и пет хиљада људи. Радило се углавном о живљу из неослобођених словеначких крајева, који су по одредбама мировног уговора склопљеног по завршетку Првог светског рата, припали Краљевини Италији. Изложени италијанизацији, а потом и фашистичком прогону, многи су се одлучили на одлазак у далеку и непознату земљу, приморани да као надничари потраже бољу будућност. Претежно су се исељавале жене, бивајући запослене као кућне помоћнице, спремачице, куварице или медицинске сестре. У нешто мањем броју следили су их мушкарци, углавном физички радници и механичари. Заједница се сконцентрирала у Александрији. Што се пак тиче српске популације, она је потицала из пасивних крајева, са простора Црне Горе, Далмације и тадашње јужне Србије, данас самосталне државе познате под називом Република Северна Македонија. Становништво са подручја Црне Горе и Далмације, потицало је углавном из Боке Которске и успело махом да се успешно пласира у новом друштву. Чинили су га морепловци запослени у Друштву Суецког канала. Уважавани због своје способности, релативно брзо су се сврстали у горње слојеве друштва и асимиловали. Сходно својој професији, насељавали су се у зони Суецког канала (Порт Саид, Исмаилија). Други, малобројнији корпус из црногорског залеђа, бавио се обезбеђивањем каирских банака и луксузних хотела.
Османски терор над хришћанским живљем и неравноправни положај у поређењу са муслиманима све до ослобођења у Балканским ратовима 1912. и 1913. године, принудио је Србе из поробљених крајева Македоније да своју зараду потраже у Египту, такође провинцији Османског царства. Промишљеност ових људи, допринела је да постану успешни ресторатери (сопственици кафана, млекаџијских радњи и пекара). Њихови локали налазили су се Каиру. Прво предсказање надолазеће епопеје југословенских изгнаника поменутих у наслову, била је посета југословенских краљевских подморница „Небојша“ и „Храбри“, александријској луци јула 1930. године. Две подморнице су праћене матичним бродом „Хвар“, током свог крстарења Средоземљем закратко су посетиле Египат. У међувремену, одиграло се отварање Југословенског Дома у Александрији, крајем 1936. године, чиме је основано једино удружење које је обједињавало расуту, разнородну масу света, познату као југословенска колонија у Египту. Етапа мирнодопског досељавања у Египат окончана је 1937. године, актом владе о забрани даљег усељавања странаца. Отпочела је фаза досељавања под борбом! Вихор Другог светског рата захватио је југословенску краљевину, 6. априла 1941. године. Здружени напад снага сила Осовине условио је слом отпора краљевске војске на свим фронтовима. Међутим, ни неумитност пораза, није обесхрабрила поједине официре, подофицире и војнике Краљевине Југославије и разрешила их положене заклетве на верност Краљу и Отаџбини. Унутрашњи колапс и непријатељски продор на свим правцима, онемогућили су повлачење копнених трупа. Превасходно, шансу за бекство имали су припадници ваздухопловства и морнарице. Осим ефектива задужених за евакуацију суверена, Петра II Карађорђевића, владе и дела државне имовине, ниједна формација се није повукла по директиви надређене команде. Прелет посада десет хидроавиона из Боке до Крфа, а потом до Крита, био је самоиницијативни подвиг, који је доказао непоколебљиву жељу за наставком пружања отпора. Хидроавијација је на Криту добила појачање. Подморница „Небојша“, предвођена мешовитом посадом, поново се отисла ка Александрији. Придружиле су јој се две моторне торпиљарке, лака и брза брода „Кајмакчалан“ и „Дурмитор“. На тлу Египта и Палестине, избегличка југословенска влада настојала је да образује слободне јединице, које ће се када дође време употребити у савезничком десанту на Југославију.
Недостатак добровољаца био је најосетнији. Присуство заробљених Словенаца, бивших војника италијанске војске поражене у пустињи, смештених у енглеским логорима, дало је нови разервоар људства за формирање прве пешадијске јединице, првог батаљона краљеве гарде, 31. августа 1941. године. Одазив добровољаца који су долазили из редова исељеништва базираног у неутралним земљама (Турској, Ирану, Египту, Јужној и Северној Америци) само је унеколико могао надоместити недостатак људства. Већи број Срба из Лике и Далмације, укључујући старце и нејач, приспео је на другу страну Јадрана, а затим у Египат, повлачећи се пред Немцима након капитулације Италије септембра 1943. године. Под партизанским притиском укрцани су на британске бродове, њихов број се процењује на око двадесет хиљада. Југословенска војска ван Отаџбине 1941 – 1948., јесте назив моје прве објављене научне монографије у којој је садржана подробна историја војног контингента смештеног на Средњем и Блиском истоку. Оно што у њеном садржају недостаје, тиче се судбине оних који су до 1948. године остали верни Краљу и Отаџбини. У логорима Ел Ариш, Ел Шат, Тимсах и Гилбана, боравиле су избеглице невољне да се врате у новоуспостављену комунистичку Југославију. Нешто преко петстотина мушкараца, жена, деце и стараца, обитавало је у логорима, под шаторима. Већина је исељена у Аустралију, јер она као бивша кажњеничка колонија није наметала посебно ригидне услове за усељење, за разлику од Америке. Срби сабрани у датим логорима морали су бити подвргнути најразличитијим прегледима. Неки од њих су тада по први пут научили шта је то рендген. Нови послодавци су желели да се увере да ли су способни за рад. Није изостао ни тест на венеричне болести. Канцеларија аустралијског комесара за исељавање позитивно је оценила југословенске емигранте, нарочито децу, сматрајући да су својом организацијом, хигијеном и отпорношћу на сурову климу доказали да ће бити сјајни нови грађани Аустралије и без потешкоћа утопити у нову средину. Старијим особама дозвољено је да емигрирају искључиво ако су имале старатеља. Бродом „Napoli“ у Аустралију је отпловило 41 лице 18/19. септембра 1948, док је најбројнија група која се састојала од 360 лица, испловила из Суеца бродом „Wooster Victory“ 22. октобра 1948. године. Већина њих се скрасила у Сиднеју, мада их има широм Петог континента. Смели подморничари, пилоти и гардисти, свили су своје ново гнездо далеко од родне груде, са неумирућом надом да ће се једнога дана вратити.
Никола Станковић, историчар
