Српска академија наука и уметности прогласила је 2025. годину, годином Ђура Даничића, у част двестоте годишњице рођења једног од највећих умова српске филологије и културе. Под насловом „Два века Ђ. Даничића”, обележавање је организовано у сарадњи са најважнијим институцијама српске просвете и науке — Народном библиотеком Србије, Матицом српском, Институтом за српски језик САНУ, Катедрама за српски језик и књижевност Филолошког факултета, као и Библиотеком Матице српске.
Даничићево име са правом у рангу са великанима
У свечаном саопштењу Матице српске, Даничићево име се с правом придружује великанима као што су Доситеј Обрадовић, Вук Стефановић Караџић и Његош. Јер, колико је Вук створио темеље, толико је Даничић уздигао зграду српског књижевног језика.
Он није био само ученик великана — он је био онај који је завршио оно што су други започели. Његов допринос језику, књижевности и националној култури није ни мањи ни мање значајан од оних којима данас подижемо споменике.
Пут једног тихог генија
Ђуро Даничић, рођен као Ђурађ Поповић 6/18. априла 1825. у Новом Саду, поникао је из угледне свештеничке породице, од оца Јована Поповића, васпитане у духу поштења, учења и службе роду. С
воје прве школске дане провео је у Српској православној великој гимназији, где је врло рано показао не само натпросечну интелигенцију већ и посебну даровитост за језик и анализу. Његов ум био је ненасит у трагању за суштином, за пореклом речи, за правилима језичке логике.
Одласком у Пожун (данашњу Братиславу), а потом у Беч, дошао је у додир са највећим филолошким ауторитетима свога доба — пре свега Францом Миклошичем — и поново са Вуком Караџићем, чију је реформу језика и правописа подржао не само срцем, већ и оштрим научним разумом.
Са свега 22 године, 1847. године, објављује своје капитално дело „Рат за српски језик и правопис”, у којем на бриљантан и аргументован начин разрачунава са противницима језичке реформе и поставља темеље модерне српске лингвистике.
Слово као судбина
Ђура Даничић је био више од филолога. Био је чувар народне мисли, истраживач дубинских слојева колективног памћења и архитекта српског идентитета у времену када је језик био и оружје и уточиште. Његова Мала српска граматика, као и бројни текстови, рецензије, критике и преводи, створили су корпус знања без којег је немогуће замислити историју српског језика.
Објављује „Рјечник из књижевних старина српских“
Са њим је српска лингвистика први пут крочила на тло методолошке прецизности и филолошке објективности. У српску науку је увео оно што је до тада била привилегија немачке и аустријске филологије: систематичност, критичност и емпиријску тачност.
Објављује Рјечник из књижевних старина српских, први историјски речник српског језика и први те врсте међу Словенима. Његова Српска синтакса, дело које по дубини анализе превазилази већину европских синтаксичких расправа из тог доба, сведочи о томе да није био само тумач језика, већ и његов законодавац.
Са Вуком Караџићем неуморно ради на великом Српском рјечнику (1852), чији је значај немерљив — иако му име на корицама не стоји, дело носи Даничићев печат у свакој одредници.
Слуга књиге и чувар баштине
Његова научна дисциплина није била ограничена кабинетским радом. Био је управник Народне библиотеке, реформатор који је увео обавезан примерак за сваку књигу објављену у Србији, тиме створивши темеље за систематско чување националне писане баштине.
Објавио је капиталне преводе — међу њима и превод Старога завета, који се и данас користи у богослужбеној и културној пракси.
Као професор на Лицеју и Великој школи, затим као председник Српског ученог друштва, тајник Југославенске академије у Загребу, инострани члан Петроградске академије, он је био глас српске филологије у европском научном свету.
Његове монографије о српским средњовековним писцима, критике и студије представљају врхунце научног стила тог доба — речито, јасно, аргументовано.
Човек испред свог времена
Иако тих, скроман и ненаметљив, Даничић је својим радом дубоко утицао на генерације. Његово име не носи много школа и улица колико заслужује. Али зато 2025. година стоји као подсетник — не само на лик и дело једног човека, већ и на трајну потребу да језик буде научно негован, историјски поштован и духовно осећан.
У времену када је реч често обезвређена, Ђура Даничић нас подсећа да је језик темељ идентитета и да се за тај темељ вреди борити — и пером, и мишљу, и срцем.
