Тренутак када је тачка 3 Охридског споразума уврштена у поглавље 35 преговора о пријему Србије у Европску унију, означио је практично крај преговора у дијалогу Београда и Приштине и оквирно решење коначног статуса Косова.
Остала су још само два чина драме. Претпоследњи, који је управо пред нама, да се договорено имплементира, или српским језиком речено, спроведе у пракси. И последњи, да се озваничи оно што у фамозној тачки 3 пише – да Косово буде примљено у међународне институције, а да се Србија томе не противи, чиме би практично стекло све потребне атрибуте независности.
Србија ће морати да се помири са губитком јужне покрајине, али неће бити принуђена да то и званично објави. Једино што у целом процесу остаје непознато јесте – шта ће бити са косовским Србима. Они у читавој драми остају највеће жртве. Овако на будућност косовског питања гледају саговорници НИН-а, добро упућени у дијалог Београда и Приштине, али и живот на Косову.
Фактор избора у ЕУ и САД
Координатор Националног конвента за Поглавље 35 Драгиша Мијачић процењује да ће на међународном терену у наредних неколико месеци бити доста изазова, али и промена, нарочито након избора за Европски парламент, али и председничких избора у САД. Не изоставља ни сукобе у Украјини и на Блиском истоку.
„Отуда се може очекивати пуно изазова у међународним односима који ће се свакако рефлектовати и на Балкан, самим тим и на односе између Србије и Косова. Са друге стране, дијалог Београда и Приштине је високо на агенди западног дела међународне заједнице, очекујем да ће тако и остати након ових избора, али и након одласка Мирослава Лајчака и Габријела Ескобара са места специјалних изасланика за дијалог Европске уније, односно САД. У наредном периоду представници међународне заједнице инсистираће на пуној имплементацији споразума о путу ка нормализацији и његовог анекса у Охриду. То су обавезе које су прихватили званичници у Београду и Приштини, самим тим неће моћи да избегну инсистирање међународних фактора на имплементацији тих одредби. Персонална решења везана за именовање нових изасланика нису пресудна у даљим процесима, ко год буде изабран, радиће на стварању услова за примену споразума“, каже Мијачић за НИН.
Слободан Самарџић: Одбачено Косово, осрамоћена Србија
Пут ка окончању процеса преговора Београда и Приштине раскрчен је одлуком амбасадора Европског савета земаља чланица да се Охридски споразум уврсти у преговарачки процес Србије ка Европској унији. Усвајањем ове одлуке, обавезе Србије из Бриселског и Охридског споразума постају саставни део процеса приступања Србије у ЕУ.
„На основу тачке 3 Анекса из Охрида предвиђено је да у случају Србије обавезе из споразума и анекса постану саставни део преговарачког Поглавља 35 о пријему Србије у ЕУ. Отуда не треба да изненади чињеница да је Европски савет на самиту одржаном претходног месеца допунио Поглавље 35 обавезама из споразума и анекса. Ово је још једна потврда да земље чланице ЕУ захтевају пуну имплементацију онога што је прошле године договорено у Бриселу и Охриду, без обзира на неслагања која долазе из Београда или Приштине. Сам председник Вучић је прошле године након охридских преговора изјавио да уколико Србија хоће да иде ка ЕУ, мора да имплементира ове споразуме. Недавна одлука Европског савета о допуни Поглавља 35 је отуда само операционализација оног што смо сви знали да ће се догодити“, каже Драгиша Мијачић.
На питање да ли признање Косова ипак постаје предуслов евроинтеграција Србије, Мијачић каже:
„Споразумом о путу ка нормализацији односа између Косова и Србије није предвиђено признање Косова од стране Србије, отуда тај чин није предуслов евроинтеграција Србије. Штавише, не постоји ниједан званични документ ЕУ или документ проистекао у процесу дијалога између Србије и Косова који подразумева признање. Отуда је погрешно повезивати процес евроинтеграција Србије са признањем Косова“.
Услов да Србија призна тзв. Косово
Ипак подсећа и да поједине земље ЕУ, као што је Немачка, захтевају да Србија призна Косово пре пријема у чланство у ЕУ.
„Имајући у виду да пријем нових земаља мора проћи верификацију у парламентима земаља постојећих чланица ЕУ, у случају Србије немачки, али и други, парламент може блокирати пријем уколико не дође до признања Косова. То су претпоставке које ће се десити у далекој будућности, оно што се сад тражи од Србије јесте да нормализује односе са Косовом у складу са споразумима из дијалога и настави са реформским процесом у складу са преговарачким поглављима, а на тим пољима има још доста посла да се уради, што ће у најбољем случају трајати неколико година“, каже Мијачић.
Када је процес преговора о Косову у питању, Мијачић после именовања новог специјалног представника ЕУ очекује испуњење преузетих обавеза из Охридског споразума и његовог анекса.
„Неће бити преговора о новим решењима, за ЕУ и САД споразуми из Брисела и Охрида су окосница свих даљих процеса у процесу дијалога. Наравно, биће преговора о питањима кризног менаџмента, као што је питање употребе динара, ако се не реши до јесени, питањима организовања локалних избора на северу, или о повратку Срба у институције, али неће се преговарати о неким новим решењима за регулисање међусобних односа између Србије и Косова. Важно је напоменути и то да споразум и анекс подразумевају нормализацију без признања, ону у којој ће Срби добити ЗСО као нови облик самоуправе на Косову, а Косово као држава ће добити могућност међународне афирмације. Од Србије се не тражи да призна Косово“, подвлачи Мијачић.
САД хоће затварање овог питања
Главна уредница КоССева Татјана Лазаревић истиче да ЕУ и САД „журе да затворе косовско питање пре избора у САД” онолико колико је то могуће у овом тренутку.
„То пре свега подразумева спровођење Европског (Охридског) споразума као решења или пречице за процес пријема Косова у НАТО. И Савет Европе је само једна степеница на том путу, а свакако се посредно подразумева и у самом споразуму. И као што се косовском премијеру сада максимално помаже да пошаље нацрт ЗСО свом Уставном суду на оцену уставности, тако се Европским споразумом помаже Шпанији, Грчкој, Словачкој и Румунији да, штитећи своје унутрашње и спољашње интересе, као државе чланице НАТО, једног дана дају сагласност за пријем Косова у НАТО, наравно у етапама.”
Србија се, каже Татјана Лазаревић, обавезала на де факто признање Косова прихватањем Европског (Охридског) споразума.
„Када се вратим на Бриселски и када читам остале техничке споразуме, разумем да се Србија такође обавезала на де факто признање Косова као одвојене територијалне, административне и политичке целине од ње. Иако су и сами међународни представници током десет година у јавности дозирали отвореност о условљавању Србије за чланство Косова у ЕУ, за годину и по дана прешао се брз пут, од отворене јавне поруке о међународном очекивању за де факто признање, и то усред Београда, до одмаклог процеса у званичном уврштавању Европског споразума у Поглавље 35”, каже Татјана Лазаревић.
Смоквин лист
По њеном мишљењу, Косово јесте присутно на америчком и европском дневном реду, те се пуном паром ради и са Београдом и са Приштином, као и са регионом.
„Београду је потребан смоквин лист и то је управо Заједница српских општина. Остатак споразума је спреман да спроведе, и то већ увелико чини, макар и тиме што омогућава или олакшава једнострану примену споразума са приштинске стране. Но, темпо и даље диктира косовски премијер, коме још увек не пада на памет да у том сегменту жури на међународном плану, када за њега, толико успешно – брзо „сређује“ ситуацију у сопственом дворишту – „чисти“ север и остатак Косова од Србије, а богами, са оваквом ригидном политиком и Косово у перспективи од Срба. Неко изгледа мора да обави „прљав посао“ и за друге. Као да постоји пресек три скупа – а у њему су Срби на Косову колатерална штета”, објашњава она.
Говорећи о положају Срба на Косову, посебно на северу, Татјана Лазаревић се присећа речи Петра Петровића Његоша. „А ја што ћу, али са киме ћу, мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без игђе икога, моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља”, па све до дела са којима се излази пред потомке. „Ово је битка за људе. За Србе да остану, а да не буду живаљ и да Косово не буде више у профитерском патриотизму нагорело огњиште, већ наш светао дом”, каже Татјана Лазаревић за НИН.
ЗСО и земља Срба
После свега, остаје отворено питање формирања ЗСО, као неке врсте гаранта сигурности косовских Срба. Без обзира на дугогодишње противљење, те својевремено бацање сузавца у Скупштини Косова и хапшења, актуелни премијер Косова Аљбин Курти је прихватио обавезу да формира Заједницу српских општина. На то подсећа и политиколог из Приштине Аљбинот Маљоку.
„Асоцијацију општина са српском већином на Косову прихватила је и влада премијера Аљбина Куртија када је прихватила француско-немачки план. Усклађеност која се догодила у Бриселу, а потом и Анекса у Охриду прошле године, иако без потписа страна, као резултат одбијања Србије, обавеза је за стране. Ту обавезу морају испунити! Свако одлагање или политичко маневрисање само су штетни за наше земље. Нацрт статута који је предложила ЕУ мора да буде послат Уставном суду Косова, али Француска и Немачка су погрешиле што су искористиле чланство Косова у Савету Европе, а имале су и друге прилике да то искористе као притисак на владу Косова да иде напред. Што се тиче одлуке или коначног мишљења Уставног суда о нацрту статута, не дајем себи за право да предвиђам закључке“, каже Маљоку.
Осим тога, поред Заједнице/Асоцијације општина са српском већином, међу отвореним питањима остаје и оно које се тиче експропријације земљишта Срба на северу Косова, тачније у општинама Зубин Поток и Лепосавић.
Приштина је преузела обавезу да осигура да се она врши уз најстроже поштовање закона и да сви будући закони у овој области буду у потпуности у складу са Ахтисаријевим планом, укључујући заштиту имовине Српске православне цркве, те се у складу са тим тражи да се исправи Нацрт закона о експропријацији непокретне имовине, који је достављен Скупштини Косова, и то што је пре могуће.
Да ли су Лајчак и Ескобар могли више?
Европски преговарач Мирослав Лајчак одлази са те позиције, а неизвесно је још увек ко ће га и када наследити. Готово у истом периоду са позиције специјалног изасланика САД-а за Западни Балкан одлази и Габријел Ескобар.
Иако је за време њиховог мандата постигнуто више договора од Европског, те Охридског споразума и његовог анекса, мало тога је на терену имплементирано. Да ли су Лајчак и Ескобар могли више? Главна уредница КоССева Татјана Лазаревић управо постизање Европског споразума за време њиховог мандата види као “циглу уграђену у процес међународне финализације косовског питања”.
„Њихов је допринос ни више, ни мање од осталих. Они су радили као добро усаглашен тим, али су имали персонално различите стилове јавних осврта на ситуацију. На пример, не памтим да сам иједног другог међународног актера чула да је истакао, односно редовно истицао да Срби на Косову ‘имају право на двоструко држављанство, и као такви, имају право да учествују у друштвеном и политичком животу Србије’, како је то Ескобар говорио.
Није се либио да говори о Србима на Косову, да непосредно упути конкретне опаске и описе у вези са њиховим положајем и правима. Показао је емоције након обиласка тешке ситуације у којој су се нашли најрањивији грађани у метохијским енклавама услед забране готовинске динарске исплате на Косову.
Лајчак је са друге стране у јавном обраћању био знатно немуштији и неодређенији. Али доживели су да их обојицу готово подједнако тако снажно критикује, па чак бих рекла и стигматизује косовска страна, укључујући непримерене коментаре и омаловажавање што од стране јавних личности и новинара, што преко система тролова на мрежама. У сваком случају, овај је двојац спроводио политике оних који су их номиновали на те позиције, а то је пре свега страна која јасно подржава Косово као независни систем у односу на Србију”, каже Татјана Лазаревић.