У савременом свету, утицај технологије на васпитање деце постао је незаобилазна тема. Данас, више него икада, друштво је суочено са новим изазовима који захтевају мудрост и расуђивање, дубоко укорењено у православним вредностима. У овом технолошком добу, светлост екрана заменила је светлост свеће, а пиксели су узели место икона, водећи наше најмлађе на пут који често одвлачи од врлине и истине.
Уместо молитве и богомислија, деца данас проводе своје време у виртуелним световима, одакле их мами брзи и површни садржај, лишен духовне дубине. Технологија је постала нови идол, а њена чаролија често доводи до тога да се деца удаљавају од своје породице, својих корена и своје вере. Када екран постане учитељ, а интернет свештеник, где ће наша деца пронаћи свој духовни компас?
Савремени родитељи, нажалост, често подлежу заводљивости технологије, пружајући својој деци „дигиталне дадиље“ уместо да их уче истинским вредностима. Тиме се нарушава природан однос између родитеља и детета, који је темељ породице као мале цркве. Духовна пустош која се рађа из оваквог васпитања оставља трајне последице, стварајући генерације које су одвојене од Бога и од свог ближњег.
Друштво, које се клонира по обрасцима западног материјализма и индивидуализма, прихватило је технологију без критичког осврта и духовног промишљања. У том слепом прихватању, заборављамо да је човек створен по лику и прилици Божијој, а не по шаблону дигиталног алгоритма. Наше душе нису програмиране да траже брза и пролазна задовољства, већ вечну истину и љубав.
Црква нас учи да је васпитање деце света тајна, у којој се кроз љубав и пожртвованост обликује њихова душа и карактер. Савремене технологије, уместо да буду алат у служби ове свете мисије, често постају препрека и извор искушења. Духовни пастири и верни родитељи морају да подигну свој глас против ове нове форме идолопоклонства, подсећајући да је права мудрост у Господу и да се истинска радост налази у заједништву са ближњима, а не у виртуелним илузијама. Први и најважнији корак у овом светом задатку је успостављање дома као мале цркве. Дом треба да буде место молитве, љубави и заједништва. Иконостас у кући није само симбол вере, већ и стални подсећај на присуство Божије. Родитељи треба да се моле заједно са својом децом, учећи их да траже Божију мудрост и милост у сваком тренутку свог живота. Молитва пред спавање, пре оброка, и за време празника постаје свети ритуал који их повезује са Богом и породицом.
У времену када технологија доминира нашим животима, важно је ограничити време које деца проводе испред екрана. Уместо да дозволимо да дигитални свет обликује њихове вредности и поглед на свет, треба да их подстакнемо на читање књига, игру на отвореном и учешће у заједничким активностима. Родитељи треба да буду пример својој деци, показујући им да су истинске вредности у заједништву и љубави, а не у виртуелним илузијама.
Православна духовност нас учи да је рад основа здравог живота. Деца треба да буду укључена у кућне послове и да науче вредност труда и одговорности. Ово није само питање дисциплине, већ и учења о важности служења ближњима. Кроз рад, деца развијају осећај постигнућа и самопоуздања, али и дубље разумевање значаја заједништва и помоћи другима.
Један од највећих изазова савременог родитељства је заштита деце од штетних утицаја медија. Одлучно и мудро, родитељи треба да бирају садржаје које њихова деца конзумирају, и да отворено разговарају са њима о вредностима које ти садржаји преносе. Објаснити деци зашто су неки садржаји штетни и како да препознају праве вредности у мору информација је кључно за њихов здрав духовни развој.
У свету где материјализам и егоизам често преовладавају, потребно је подсећати нашу децу на значај љубави, пожртвованости и милосрђа. Учимо их да је прави успех у животу мерен количином љубави и доброте коју делимо са другима, а не материјалним богатством. Једноставни акти доброте, као што су помагање комшијама или учешће у хуманитарним акцијама, могу бити од великог значаја у формирању њихових карактера. Ми свакако не требамо да одбацимо технологију, свакако треба да је користима и употребљавамо, али не и да јој робујемо. „Купљени сте скупо; не будите робови оном што је људско.“(1.Кор.7,23)
Не заборавимо да је васпитање деце дуготрајан и захтеван процес који захтева стрпљење, љубав и посвећеност. Али, са вером у Бога и следећи принципе православне духовности, можемо успешно водити нашу децу кроз све изазове које савремени свет доноси. Само уз мудрост и снагу можемо да одгајамо нашу децу у духу врлине и истине, јер само тако можемо створити боље и праведније друштво.
Дакле, време је да се вратимо коренима, да своју децу васпитавамо у духу православља, где ће учити да траже истину, љубав и милост у свему што раде. Технологија, колико год била напредна, не сме да замени топлину мајчинске руке, мудрост очевог савета и светлост црквене свеће. Само тако ћемо моћи да створимо друштво које ће бити достојно својих предака и које ће чувати истинске вредности за будуће генерације.
Небојша Лазић, теолог
