Био је почетак априла 1961. године. У просторијама Народног позоришта у Никшићу глумац Драгољуб Јеличић је стајао пред групом људи који су отворених уста, са изразом крајње неверице слушали његову фантастичну животну причу.
Били су просто затечени оним што су чули. Tек изложене фотографије на њих су произвеле невиђено снажан утисак. Наиме, Јеличић је тог дана обиљежавао 40 година свог глумачког рада, уз пригодну изложбу фотографија насталих током многобројних представа играних широм Југославије.
Међутим, посeтиоце је шокирао дeо те изложбе са сликама дечака ратника. Драгољуб им је рекао да је то управо он. Најмлађи српски борац у Првом свјетском рату и најмлађи наредник по чину у свим тадашњим савезничким војскама.
При томе је износио сећања на најжешће бојеве у којим је учествовао, укључујући и пробој Солунског фронта, при чему је седам пута рањаван. И, уз друга одликовања, награђен са три златне медаље за храброст. Све ово присутним Никшићанима звучало је потпуно нестварно, јер су га познавали као доброћудног, веселог суграђанина, а не као неког мрког ратног ветерана, који окићен медаљама крочи достојанствено и сијече погледом, каква је слика била скоро уобичајена у Црној Гори.
Ко је Драгољуб Јеличић?
Драгољуб је рођен у сам освит крвавог 20. вијека, 12. јуна 1902. у Шапцу. Његов отац Никола се ту досели са Кордуна, јер му бијаше „тесно“ под аустроугарским властима, са чијом се управом тешко мирио.
Са Шапчанком Цвијетом Богдановић заснова породицу, којој судбина не бјеше наклоњена, јер Никола погину почетком Првог балканског рата, а Драгољубова мајка се преуда. Десетогодишњи дечак тад донесе одлуку достојну зрелог човјека, да сам потражи свој животни пут.
Пјешице се запути у Београд, одлучан у намјери да се, упркос годинама, прикључи добровољцима да би осветио очеву смрт и борио се против непријатеља. Жудио је да лопту крпењачу и пуцаљку од зове замени правом пушком и бомбама. Наравно, био је глатко одбијен, па се у Београду злопатио и потуцао, више гладан него сит, спавајући на клупама у парку. Да би преживео продаје новине „Ратиште“, „Стража“ и „Мали журнал“. Викендом се мотао по забавном парку, гдје га око рингишпила упошљава газда Илија Божић.
Сусрет с краљем
Једног мајског дана у Кнез Михаиловој улици угледа старог краља Петра, како са својим ађутантом иде ка Саборној цркви. Тог тренутка, не знајући ни сам зашто, упути се за њима. Чика Пера то примети, застаде и упита га ко је, одакле је и да ли нешто жели од њега?!
Саслушавши тужну исповест бистрог и куражног дечака, он му даде златни „наполеон“ и очински топло га посавјетова да би најбоље било да настави школовање,. У ту сврху му даде своју визит карту и упути да се ујутру јави пуковнику Остојићу, маршалу двора. Ову прилику, дар са неба, Драгољуб није пропустио.
Као препорођен, сит, окупан и ошишан, у чистој одећи, уз подршку принца Александра, уписа гимназију као дворски питомац. И таман кад је изгледало да ће овај марљиви ученик добити солидно образовање, а потом и државну службу, 1914. почео је Први светски рат, који ће однети милионе живота, уз до тада невиђене патње и разарања.
Долазак у војску
Чим Аустроугарска у јулу 1914. удари на Србију, Драгољуб побјеже из школе. Знајући да га редовна војска неће узети, оде на Торлак код Кумодража и јави се у команду Рудничког четничког одреда мајора Војислава Танкосића.
Ту исприча да му је отац погинуо те слага да нема више никога свог и да му је тринаест година. Но и ту би био одбијен, да се не заузе официр Саво Ћома, познаник из Шапца. И тако поче његов ратни пут, на којем ће у море проливене српске крви приложити и доста своје. У одреду беше пуно добровољаца из Босне и Херцеговине, који су Танкосићу до смрти били одани и привржени. Међу њима су прекаљени комита Цигановића, Тохоља, Миличевића, Арежине, Крнете, Голубића, Шарца и других.
И сам Танкосић је вукао порекло са границе Босанске Крајине и Лике. Међу четницима је било и доста школараца па су Танкосића у шали звали и директор гимназије.
Шест дана је Драгољуб у потоку вежбао гађање из пушке, пре ватреног крштења у одбрани Београда. Одмах после рушења Савског моста Танкосић га је послао да преплива Дунав и види има ли Шваба на Грочанској ади. То је успешно урадио.
Одред се потом форсираним маршом кретао правцем Младеновац – Ваљево – Завлака. 6. августа код Крупња свега 270 четника се испречило пред надирућим, далеко бројнијим непријатељем, који је чинио варварске злочине у Мачви. Отвори се страховита борба у којој јуначки паде велики број четника. Опоја их поп Јосиф Цвијовић, касније владика скопљански и од тог дана обуче униформу. Други дан борби код Крупањске Топонице и Драгољуб је рањен у руку. Брзо се опоравља и доказује као врло користан борац, неустрашив и сналажљив, што му прибави респект сабораца. Тих дана у њему је умирало дијете, а рађао се мушкарац.
Прва медаља
Због показаног јунаштва у тој борби добио је прву златну „Обилића медаљу“. На захтев Танкосића, крајем августа је у сељачком оделу прешао на аустријску страну фронта те им лоцирао положаје и топове, који су потом уништени. Нико од сабораца од бриге ока није склопио, док пред зору није избасао.
Упињао се свим силама да, уз чувене герилце, научи војне вештине и разна ратна лукавства. Подсећао је на младунче вука, које се прерано у лову придружило чопору. Ништа тако не прија срцу дечака као кад га одрасли гледају са поштовањем и себи равним. Где год је то било изгледно тражио је прилику да се сукоби са Швабама, личећи на каквог прзницу који једва чека неку кавгу.
Поновни сусрет с краљем
После рањавања код Зворника, поново се срете са старим краљем, који је тих дана непрекидно обилазио линије одбране и који га затече у селу Јаребицама у пуковском превијалишту испод Цера. Старац га је нежно пригрлио и пољубио па од неког војника купио поднаредничке звездице и ставио му их на еполоте. Било је то 8. септембра 1914. По другој верзији звездице му је уручио Танкосић, но требало би рећи да то није једини опречан податак у његовој биографији.
Чика Пера му је тад у болници написао наредбу за прекоманду у Четврти пук првог позива, међу Ужичане команданта Александра Станковића. Уз њих ће се од 16. до 22. септембра грчевито тући и бити рањен у невиђеној кланици на Мачковом камену, кад је из строја избачено 11.500 српских војника, пред којима је у јуришу погинуло преко 118 официра.
Његов пук у току Колубарске битке прима борбу на Шушњару и Врапчем брду код Лајковца, гдје 14. новембра 1914. поново допаде рана, када је замијенио смртно погођеног митраљесца и наставио пуцати, мада је и сам крварио погођен. Видајући ране, у болници открива убаченог швапског шпијуна и, мада још слаб, сам га заробљава и спроводи у команду.
Одмах сутрадан на еполетама засијаше звјездице наредника.
Поуздан и храбар
Престолонасљедник Александар га жели ишчупати из те кланице и водити у Ниш, но на крају одуста на мољакање свог млађаног ратника и остави га на бојном пољу. Увек поуздан и тамо где треба, Драгољуб поново успешно залази у распоред Шваба ради извиђања. Брзи дани теку и јединица иде из окршаја у окршај, а голобради наредник смјелим акцијама задивљује саборце. Многи су са зебњом пророковали да ће лудо храбри клинац тако натрчати на свој кобни метак, али Драгољуба је небо чувало.
Код Текије опет доби медаљу за храброст, када је на ади Оградини заробио велику групу Румуна из 32. аустријске регименте. Али не скупља он само медаље, два дана касније укњижи и нову врло тешку рану. Након болнице упућен је кући у Шабац на опоравак, после којег иде у Други пук, где води бомбашко одјељење.
Код Пусте реке чини нови подвиг, ослобађајући пут Лебане – Медвеђа. Два му војника гину, а још двојицу и њега тешко рањеног износе са попришта. Који дан касније, војвода Степа лично на груди му качи златну „Обилића медаљу“.
Добри краљ, стари ратник, жалостан због Драгољубовог страдања, али и поносан на свој народ који рађа такве синове, опет долази да га посети у болници. Видећи да због тежине ране Јеличић не може у повлачење кроз Албанију са њим, уз нешто новца оставља и једног поузданог лакшег рањеника да му се нађе. Тако падоше у бугарско заробљеништво, где је Јеличић по опоравку као дијете имао доста слободе кретања.
Бег ка Солунском фронту
Тако 18. септембра 1917. успева побећи у Ниш па у Београд, а потом у Шабац. Ту га окупатори умало не стрељаше јер дознаше да је био комита. Спаси га један аустријски официр из Босне др Шефик, који га отпреми у београдски заробљенички логор. Драгољуб и одатле клисну 14. маја 1918, бежећи ка Скопљу и Прилепу према својој браћи на Солунском фронту, куд га је срце вукло.
Као звер се крио дању, а путовао ноћу. На крају, умало не плати главом чак и од својих, пролазећи кроз бојно поље између бугарских и савезничких бункера и ровова. Изазвао је невиђено дивљење и одушевљење кад гладан и прозебао бану међу српске ратнике. Стигао је таман на време да учествује у славном пробоју Солунског фронта, што је отворило врата великој победи.
У тим борбама био је међу јуришницима војводе Лунета, са којим је ишао до Трстеника, где је по седми пут рањен. Послије лијечења распоређен је у 6. пук пуковника Стевана Радовановића, као старјешина вода на линији пустаре Сент Миклош.
Ветеран са 16 година
По свршетку рата, са тек 16 година живота био је већ ратни ветеран „окићен“ медаљама и ожиљцима. Рат га је ковао и калио до високе тврдоће, али доласком мира потпуно се раскравио, поставши весели шерет. Као да је шалом потискивао слике ратних ужаса наталожене у себи, подсвјесно тражећи прилику да се некако врати у изгубљено дјетињство.
Након што је у Београду кратко возио трамвај, постаде глумац у КУД-у „Абрашевић“. Са даром за комедију постаје претеча „стенд ап шоуа“ наступа, како се то данас каже, а имао је и путујућу трупу „Хумо-Коми“, са којом је наступао широм Краљевине.
У Другом светском рату пада у њемачко заробљеништво из којег бежи, а крајем рата се обре у партизанима. Комуниста није желио постати, иако је имао понуду. По ослобођењу он се враћа глуми и наступа за позоришта у Јагодини, Ријеци, Осијеку, Врању, Београду, Новом Саду, да би се коначно скрасио у Никшићу, где је дочекао пензију и преминуо 1963. године.
У међувремену, 1948. се жени и са супругом Вилмом из Опатије добија три кћерке: Споменку, Бисерку и Надежду.
Рајсове ријечи
Велики Арчибалд Рајс у својим сећањима пише:
„У Нишу сам нашао малог Драгољуба Јеличића, коме је тад било 12 година (…) он учествује у свим окршајима, пуца из пушке и баца бомбе. Када је био рањен у руку ваде му куршум у нишкој болници, а он одбија да га успавају за операцију. Без једне речи све је издржао а на крају је упутио најомиљенију коморџијску псовку на адресу ‘Шваба’. Принц Александар га је лично произвео у чин каплара. Таква је била српска омладина 1914, нека би се ова данашња на њу угледала“.
