Његове песме певамо мислећи да су изворне, али не само изворне српске, већ и изворне хрватске и босанске. Где год би се нашао хируршком прецизношћу је препознавао тамошњи мелос и писао као да је тамо рођен. У питању је Крагујевчанин, Шумадинац Драгиша Недовић.
Лик и дело Драгише Недовића
„И чим би Драгиша замакао за друм, његове би се песме претварале у изворне…“ У ову једну реченицу могу да стану цео један живот, лик и дело Драгише Недовића, српског композитора, музичара и песника. Свако од нас зна бар неколико његових песама, али док их певушимо не знају ништа о њиховом творцу.
Драгиша Недовић рођен је 1916. године, а умро је 1966. Са шеснаест година одлучује да крене пешке из Крагујевца на пут „како би народ чуо његову музику“. Са собом носи само гитару. Пут га одводи у Босну, где пише севдалинке: „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Из Босне се једна песма чује“, „Босанске ме пјесме занијеше“, „Прођох Босном кроз градове“… које су одавна постале трајна музичка баштина.
После Босне, путовао је по Далмацији, где, инспирисан морем и бродовима, пише песме у духу далматинских народних песама: „О, липа ти незнанко“, „О, бродићу бели“, „Маре, Маре, срићо моја“ (Кад си била мала Маре).
Оставио је посеван печат у историји народне музике
Иако је у историји музике оставио посебан печат и заоставштину у којој, како се процењује, има између 400 и 800 песама (међу којима су и „Стани, стани Ибар водо“,
„Обраше се виногради“, „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке“, „На Морави воденица стара“, „Каранфил се на пут спрема“, „Прођох Босном кроз градове“, „Кад си била мала, Маре“…) име Драгише Недовића прекривено је велом заборава. Без песама које је написао данас не пролази ниједно славље у Србији, а и његове севдалинке и далматинске песме у којима је опевао море и морнаре многи слушају и певају верујући да су изворне.
Његова је и песма „Стани, стани Ибар водо“, а своју Шумадију опевао је у песмама „Лепе ли су нано Гружанке дјевојке“, „Текла река Лепеница“, „Обраше се виногради доле крај Тополе“,
„На Морави воденица стара“, “Сирома сам друже” и многим другим пјесмама чији су текстови и музика пуни емоције.
Недовићу су за живота оспоравана ауторска права
Недовићу су још за живота оспоравана ауторска права, а многе песме су добиле статус народних, иако су њихови рукописи пронађени у његовом „плавом коферу“ са стиховима песама које је неуморно стварао.
Иако је преминуо почетком 1966. године у Крагујевцу, његове песме се и данас певају на просторима читаве бивше Југославије. Драгиша Недовић се сматра јединим правим аутором југословенске народне музике.
Најпознатије Недовићеве песме
Ајд’ идемо Радо
Башто моја, пуна ли си цвећа
Београде, граде на Дунаву
Босанске ме пјесме занијеше
Зарудела зора на Морави
Засвирај ми стара фруло
Ја посадих једну ружу белу
Јесен прође, ја се не ожених
Јесил’ чуо мили роде
Јутрос ми је ружа процветала
У лијепом старом граду Вишеграду
Стани, стани Ибар водо
Из Босне се једна песма чује
Ја већ давно немам сна
Кад си била мала Маре
Косио сам сено доле код Мораве
Лепе ли су нано Гружанке девојке
На Морави воденица стара
Ој, девојко, дивна ли си
Обраше се виногради
Прођох Босном кроз градове (коаутор Раде Јовановић)
Сиромах сам, друже
Скоро ће јесен, сви се момци жене
Стаде се цвијеће росом китити
Хармонико моја
