Јосиф Панчић је рођен 5. априла 1814. године у малом месту Угрини код Брибира, у данашњој Хрватској, као Јосип. Панчићи су пореклом из Херцеговине, а од давнина су се доселили у то село које се налази на северним обронцима Велебита. Јосип је био четврто од петоро деце Павела и Маргарите.
Родитељи су, као и остали житељи родног краја, живели тешко, били су ратари, сточари и виноградари, што је свакако утицало на то да је Панчић још у раном детињству заволео природу и осетио нераскидиву везу човека са њом. Бригу о Јосиповом школовању преузео је стриц Гргур, који је био жупник у Госпићу.
Образовање
Панчић је у Госпићу завршио основну школу, а у Ријеци гимназију. У тада шесторазредној гимназији, Јосип је стекао и солидно знање из латинског и немачког језика, а сам је научио француски и италијански. После завршене гимназије, 1830. године, наставио је школовање у високој школи „Regia Academica Scientarium“ у Загребу, на Филозофском факултету.
Будући да су природне науке биле слабо заступљене на том факултету, 1832. године прешао је у Пешту на Медицински факултет, на коме се одржавала и настава из природних наука. Поред осталих предмета, Панчић је пратио предавања из ботанике, код тада познатог ботаничара Садлера.
Иако по образовању лекар, та предавања су утицала на њега да за докторску дисертацију одабере тему из ботанике под насловом „Taxilogia botanica“ коју је посветио свом добротвору, стрицу Гргуру. Дисертацију је писао на латинском језику, те је уједно била и његов први научни рад. За доктора медицине је промовисан 7. септембра 1843. године.
Након студија је радио као лекар
У Пешти је научио и мађарски и енглески језик, а давао је приватне часове француског и италијанског језика. Након студија, радио је у околини Будима, приватно као лекар. Затим је провео две године у Банату у малом рударском месту Руксбергу као кућни учитељ, васпитач и лекар у две имућне породице. За време распуста обилазио је шири регион, проучавао и сакупљао разне биљне врсте.
Одлазак у Беч код ботаничара Едлера
У рудницима је проучавао стене и минерале. Вративши се у свој родни крај обилазио је пределе Велебита и околине и сакупљао мноштво биљног материјала. С обзиром на то да тада није постојала неопходна литература за детерминацију биљних врста, Панчић је 1845. године, уз благослов стрица отишао у Беч, како би у чувеном Природњачком музеју проучио прикупљену биљну грађу. Сређивао је свој хербаријум и редовно присуствовао предавањима чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу је боравио годину дана.
Истраживање биљног света Авале, Ртња и Озрена
Поред осталих, у Бечу је упознао Вука Караџића. Према његовом савету, дошао је маја месеца 1846. године у Београд. У ишчекивању запослења у Ужицу, Панчић је истраживао ширу околину Београда, пешачио обронцима Авале и прикупљао биљке за свој хербаријум.
У намери да напусти Србију, због недобијања службе, примио је позив од Аврама Петронијевића, тадашњег министра и власника фабрике стакла у околини Јагодине, да ради као лекар на сузбијању заразе трбушног тифуса. Панчић је на тој дужности био пола године. Радећи у том крају упознао се са биљним светом Јагодине и околине. Становници су заволели Панчића као савесног лекара и доброг човека, а он је у фебруару 1847. године постављен за хонорарног лекара и физикуса Јагодинског округа.
Наставио је са истраживањима биљног света околине, а успео је да обиђе врхове Ртња, Озрена, околне бање. Крајем године био је премештен у Крагујевац на место окружног лекара физикуса. У току боравка у Јагодини, Панчић је посећивао и Ћуприју у којој је упознао Људмилу, ћерку инжењера Корона, коју је затим, као лекар у Крагујевцу, испросио. Јануара 1849. године су се венчали у православној цркви у Ћуприји. Имали су седморо деце.
Прва посета Копаонику
Својим преданим радом скренуо је пажњу на себе, те је почетком наредне године, 8. јануара 1850. постао дописни члан Друштва Српске словесности. Године 1851. први пут је посетио планину Копаоник, којој се због лепоте и надахнућа враћао више пута. За професора природних наука у београдском Лицеју постављен је 1853. године, најпре по уговору а затим, годину дана касније, за редовног професора.
Панчић је добио српско држављанство априла месеца 1854. године и највероватније је тада променио име Јосип у Јосиф. У Лицеју, а касније у Великој школи, Панчић је радио до краја живота и васпитавао многе генерације студената. Предавао је ботанику, зоологију, минералогију са геологијом и агрономију, а касније метеорологију и физичку географију.
Први председник САНУ
Својим научним опусом стекао је велики домаћи и међународни углед. Био је први ректор Велике школе у Београду (1866), данашњи Београдски универзитет, а на ту функцију биран је шест пута. Године 1870. и 1871. био је посланик и потпредседник Скупштине Србије. Краљевим указом, на предлог министра просвете, априла 1887. године, Панчић је именован за првог председника Краљевске српске академије (данас Српска академија наука и уметности – САНУ).
Научно-истраживачки рад
У току свог научно-истраживачког рада (неуморна природњачка истраживања Србије, Црне Горе, Бугарске и тадашње Аустроугарске), објавио је 26 научних радова из области ботанике, четири значајна рада из области зоологије и још двадесетак стручних и популарних чланака. Панчић је, осим биљног света Србије и околних земаља, проучавао и рибе, инсекте, мекушце, водоземце, гмизавце, птице и сисаре.
Преданим и темељним радом, Јосиф је постао најбољи познавалац природе овог региона у то време. У области наставних активности, написао је четири уџбеника за ученике основне и Велике школе: Јестаственица за основну школу, Минералогија са геологијом, Ботаника и Зоологија.
За научноистраживачки опус, најзначајнија су Панчићева открића 193 биљна таксона, нова за науку, међу њима је 131 италијанским ботаничарем Робертом Визијанијем. Заједно су написали и у Венецији штампали монолитно и капитално дело – „Plantae sebicae rariores aut novae“, Decas I (1862), Decas II (1866), Decas III (1870).
Завод за уџбенике у Београду 1997. године издао је Сабрана дела Јосифа Панчића у једанаест томова. Најпознатије Панчићево ботаничко откриће свакако јесте јединствено четинарско дрво оморика – „Picea omorika“ (Панчић). Страни аутори су је називали српска оморика, а Панчић „ледена лепотица“. Природно расте око средњег тока реке Дрине у Србији и Босни и Херцеговини (део између Вишеграда и Бајине Баште, планине Виогор и Радомишља) и поред реке Милешевке у близини Пријепоља (Равниште).
Нова биљна врста, 47 нових варијетета и седам нових форми. Поред биљних врста, Панчић је открио и описао два скакавца, нова за науку, један са подручја планине Риле у Бугарској, а други са планине Таре у западној Србији.
Поред тога, важио је иза великог педагога. Био је врло упоран ураду, систематичан, скроман. Поштовао је и волео своје студенте и често им је говорио: „У раду је живот, а вршење послова је дужност“.
Хронолошки, међу најважнијим делима др Јосифа Панчића издвајају се: Taxilogia botanica, Dissertatio inauguralis medica, Пешта (1842), Флора у околини београдској (1845), Списак дивљих цветница које у Србији расту, са описом неких нових врста (1856), Рибе у Србији (1860), Јестаственица за ученике Велике школе, I-II, Београд (1864-1868), Шафран (1865), Птице у Србији (1867), Копаоник и његово подгорје (1869), Грађа за фауну Кнежевине Србије (1869), Шумско дрвеће и шибље у Србији (1871), Флора Кнежевине Србије (1874), Eine neue Conifere in den ostlischen Alpen (1876), Грађа за флору Кнежевине Бугарске (1883), Ортоптере у Србији (1883), Додатак флори Кнежевине Србије (1884), Оморика нова фела четинара у Србији (1887), и многа друга.
Оморика је ендемореликтна врста наших крајева
Пан Панчић је открио и многе друге врсте, изузетних ботаничких одлика, а пре свега две ендемичне и реликтне биљке из рода рамонда (Ramonda serbica и Ramonda nathaliae), као и читав низ других биљака. За омориком је трагао готово две деценије. Пронашао ју је у селу Заовинама, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1875. године, а проналазак је објављен на немачком језику у чланку под називом „Један нови четинар у Источним Алпима“. Оморику, која представља ендемит и реликт Балкана из леденог доба, Панчић је сматрао врстом бора (Pinus omorika), а нешто касније природњак Пуркине ју је пребацио у род смрча, те је њен латински назив (Picea omorika).
Детаљан опис оморике објавио је 1887. године у публикацији Оморика нова фела четинара у Србији. Значај открића Панчићеве оморике јесте у томе што она представља ендемореликтну врсту наших крајева.
Род Рамонда и Ramonda serbica
Род Рамонда има три врсте, од којих две расту на Балканском, а једна на Пиринејском полуострву. Род је прво откривен на Пиринејима 1831. године, заслугом француског истраживача Рамонда, по коме је читав род и добио име.
Године 1874. на Ртњу и у Сићевачкој клисури Панчић је открио српску рамонду (Ramonda Serbica), а деценију касније, 1884. године, др Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића, пронашао је у Јелашничкој клисури трећу врсту, коју је заједно са др Јосифом Панчићем описао под именом Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae), у част краљице Наталије Обреновић.
Знајући колики значај у природним наукама имају материјални докази, као и практична настава, Панчић је радио и на оснивању ботаничке баште. Одмах по постављењу за професора Лицеја, прве биљке засадио је у дворишту Лицеја, који је тада био смештену Конаку кнегиње Љубице.
Сопственим трудом оформио је 1874. године прву Ботаничку башту, лабораторију под ведрим небом, на Дорћолу близу обале Дунава.
Припојена је Великој школи, одакле се и финансирала. Панчић је био први управник и са сарадницима је годинама радио на њеном уређењу и одржавању. Башта је, међутим, била изложена периодичним поплавама, а 1888. и 1889. године, велике поплаве су неповратно уништиле засађене биљке.
Краљ Милан Обреновић 1889. године, годину дана после смрти Јосифа Панчића, за ботаничку башту додељује имање свог деде Јеврема, у самом центру Београда. Нова ботаничка башта названа у част Јеврема Обреновића „Јевремовац,“ налази се и данас на истој локацији и представља зелену оазу у срцу града.
Јосиф Панчић је 1860. године оставио српској науци и своју велику хербарску збирку од „6.000 фела“, како каже у једном писму надлежном министарству.
Панчићев хербаријум
Панчићев хербар (Herbarium Pancicianum) постао је државна збирка, својина Ботаничког кабинета тадашњег Лицеја.
Данас је део Хербаријума Института за ботанику и Ботаничке баште „Јевремовац“ Биолошког факултета Универзитета у Београду, пријављеног под међународним кодом BEOU на листи званичних светских хербаријума.
Панчићев хербар данас чине 162 кутије, а садржи 743 рода биљака заступљених унашој флори и 15.416 појединачних хербарских листова. У збирци су присутна 5.332 различита биљна таксона нивоа врсте и нижих систематских категорија. Највећу вредност Панчићевог хербара несумњиво представљају биљке које је он сам или са својим најближим сарадницима Робертом де Визианијем или Савом Петровићем, описао као нове таксоне за науку (типски примерци).
Служба шефа војне волнице
У Првом српско-турском рату Панчић је био именован за шефа Војне болнице у Београду, од 20. јула до 22. септембара 1876. године. За војне заслуге у том рату др Јосиф Панчић је одликован Орденом Таковског крста.
У Другом српско-турском рату др Јосиф Панчић је био такође шеф Војне болнице у Београду од 1. децембра 1877. до 22. јануара 1878. године. За време Српско-бугарског рата, од 2. до 15. новембра 1885. године, др Јосиф Панчић је добровољно обављао дужност управника Војне болнице.
Поред Ордена Таковског крста, Панчић је носилац Ордена Светог Саве И реда и Крста Друштва Црвеног крста. Панчић је умро 8. марта (25. фебруара) 1888. године, усред рада.
Предговор за књигу Ботаничка башта довршио је пред смрт на неколико дана. Првенац Балканског полуострва радио је и за време боловања. Сахрањен је у Београду, а како би се испунила његова последња жеља да свој вечни починак нађе на планини коју је посебно волео и коју је предано истраживао, његови посмртни остаци пренети су у маузолеј на врху Копаоника 5. јула 1951. године.
Највиши врх Копаоника (2017м), добио је име по српском ботаничару, Панчићев врх. На једној страни маузолеја стоји плоча са записом: „Остварујући завет Панчићев, преносимо га да овде вечно почива. Објављујемо и његову поруку упућену српској омладини: „Да ће тек дубоким познавањем и проучавањем природе наше земље показати колико воли и поштује своју отаџбину“ (3-7).
