Предивне фотографије из свакодневног живота православних на Филипинима могу да нам створе осећај којим можемо да схватимо како је то било у „она времена“. Кад је народ живео од Речи. И сами у себи добијамо снагу и веру, кад видимо да Дух Свети дише где хоће.
И ако су се први православни појавили на Филипинима у 16. веку, тек 30-те године прошлог века се могу сматрати православним пролећем. Тренутно је православних пар хиљада. Они су под јурисдикцијом чак три Православна центра. Ни мање православних, ни више патроната. Москва, Антиохија и Васељенска имају своје вернике међу локалним становништвом. Али кад се говори о мисији, ипак је мисија Руске Православне Цркве најконкретнија и дефинитивно будућност Православља на Филипинима.
30-тих година прошлог века биле су значајне јер се велики број руских избеглица слио на Филипине. Изграђена је 1935.године и прва црква посвећена Иверској икони Богомајке. Црква је срушена у Америчком бомбардовању за време Другог Светског Рата.
Следећи значајан талас православних десио се 1949, када су из Кине, предвођени духовним пастиром, потоњим Светим Јованом Шангајским, неколико хиљада руских избеглица потражили уточиште на Филипинском острву Тубабао. Већини је познато да то острво које је под сталним утицајем циклона и олуја, за време док су тамо биле избеглице, ниједном није страдало.
То се сматра такође још једним од чуда Светог Јована Шангајског. А он на сличан начин и данас помаже Филипинцима. Након молебана одслуженог 1 .новембра 2020, у Манили, супер тајфун Гони, који је кренуо ка главном граду, изненада је ослабио и окренуо се на другу страну.
