Већ пет година, два до три пута недјељно гледам џудо тренинге. Дио сам публике јер касно је да бих ја тренирао, али макар могу да се дивим спорту и дам све од себе да неко други, далеко млађи почне на вријеме. Више сам научио од тих струњача него од неких људи и књига. Прије свега, о дисциплини, духу, правилном коришћењу снаге и ума, техници и самоконтроли. Виђао сам и родитеље који су довели дјецу да их неко научи да се туку и одустали након пар тренинга, јер џудо није то. Џудо је дисциплина!
Видио сам клинце који дођу пуни агресије, а који се из тренинга у тренинг смирују и постају питомији, а снажнији. Видио сам тренере који након сваког тренинга упозоравају да је техника опасна и да се не смије примјењивати ван сале и струњаче којој се свако мора поклонити. И прави тренери то стварно мисле и живе. Једно је спорт, а друго је насиље.
Видио сам у саобраћајној гужви једног од тренера џудоа, покварила су му се кола, он у тренерци и патикама гура кола до првог паркинга. Ван сале и струњаче изгледа сасвим обично, нико не би рекао да је носилац црног појаса, можда би се неко и зезнуо да крене на њега. Али тај носилац црног појаса, никад, али баш никад неће кренути први и неће злоупотријебити технику коју посједује.
Мислим о томе док гледам језиве снимке како испред подгоричке школе момци чопоративно туку момка који је на земљи. Све је ту погрешно. Баш све. У тим момцима је велики проблем који ће бити све већи и већи. Уколико се сад извуку, поновиће све, још јаче и чешће.
Нису они до краја криви, криви су у доброј мјери њихови родитељи јер су дозволили да њихово дијете малтретира друге. Фрустрацију је лако детектовати, а још лакше игнорисати. Кад је дијете препуштено себи, кад се храни лаким римама и пјесмама које га навуку на хејт, прелако умисли да је опасан и да је то пут. Правда се сам себи идејом да “Не да на себе” и да “У џунгли мора бити лав или плијен”. Све су то срања и самообмане, нелијечене фрустрације, мањак пажње и љубави, неусмјереност и исклизнућа из кривине.
Јавни линч има свој коријен. Прецизно се понавља и зна се кад и од кога у којим условима. Ово што се сад дешава је жеља да се испољи, да се себи и другима докаже као опасан јер то је друштвена матрица, опасни најбоље пролазе. Снима се насиље јер је потребан доказ, јер нико никоме не вјерује кад се на празно курче. Јер, сви знају, појединачно су кукавице, зато је потребан доказ, видео без кога нема ништа. Без грешке може да се направи профил тих момака који по петоро туку једног немоћног лика. Тачно се зна коју су музику слушали, које брендове носе, колико буље у телефоне, колико (не)разговарају са родитељима на одређене теме и колико књига (ни)су прочитали.
Што је лијек? Има га, али звучи као утопија. Кад су већ тукли друге и снимали то, кад су жељни пратилаца, треба град и држава да тим јуначинама од момака одреди друштвено користан рад. Градска телевизија то уживо да преноси, а они, скупа са својим родитељима морају да чисте редом Његошев парк, Златицу, корито Рибнице и Мораче и све тако редом по пар сати дневно, а да се то уживо преноси на Јутјуб каналу и телевизији. Ако неће, увијек могу да одлеже или папрено плате. Али поента је да скупљају смеће, јер то и те како има везе са њиховим понашањем.
Ово је вријеме ријалитија, ово је вријеме кад треба пронаћи адекватан одговор. Јер ако ти момци само заврше у казненој установи, изаћи ће још јачи, представљаће се као они који су “лежали” иако су били тамо само пар дана или сати. Зато, друштвено користан рад би и за њих и за родитеље био љековит. И за цијело друштво.
Јер, малољетници ће постати пунољетни, постаће неким другим будалама узор, а једно вуче друго, а то није добро. Зато се нешто мора радити, јер окретање главе у страну не пали.
