Зидине беле тврђаве отворене капијом под којом теку две реке, а по њима плови римска лађа трирема, чувени је мотив званичног грба Београда, старог скоро један век.
На анонимном конкурсу, у јесен 1931, прву награду међу 56 радова однео је Ђорђе Андрејевић Кун, млади сликар из Београда, нацртом „Црвена тројка“, ненадано обезбедивши себи место на страницама историје Југославије и њеног главног града.
„Поред дугих испитивања која сам вршио на самом терену, код Калемегдана, испитујући географски положај града и читаве околине, снабдео сам се литературом из које сам се упознавао са нашим старим грбовима и грбовима градова уопште“, говорио је творац симбола престонице Србије тих дана за лист Политика.
Била је то једна од првих награда за Куна који ће у наредним деценијама оставити вечни печат, првенствено у уметности, али и домаћој политици, друштву и образовању.
Будућем академику и младом комунисти, кичица и оловка касније ће служити као идеолошко средство у политичкој борби, којима ће током Другог светског рата додати и пиштољ.
„Умео је да сједини и друштвено-политички рад и ликовну уметност, да је развија, али да их не намеће као жртву породици, него да се све одвија у одређеним оквирима“, говори његова ћерка Мира Кун за Би-Би-Си на српском.
Андрејевић Кун је аутор и грба социјалистичке Југославије, нацрта за новчанице и ордење, политичких плаката, поред око 90 слика и 600 цртежа и графика.
Био је редовни члан Српске академије наука и уметности, ректор и професор Академије уметности, носилац више одликовања и посланик у скупштини Народне републике Србије.
Успон младог уметника
Рођен је 31. марта 1904. као четврто од петоро деце у тадашњем немачком граду Бреслау, а данашњем Вроцлаву, у Пољској.
Његов отац Вељко, рођени Београђанин, пут Европе је кренуо, како каже његова унука, „трбухом за науком“, зарад усавршавања графичког заната, а стварао је и у дрворезу.
Породица се потом преселила у Берлин, где је Ђорђе завршио основну школу.
Непосредно пред почетак Првог светског рата 1914, Кунови напуштају Немачку и долазе у Београд.
Мира каже да је њен деда Вељко Андрејевић Кун, српски графичар који је такође утицао на Ђорђев рад, током рата цртао „антипруске карикатуре“, због чега је неколико година био у аустроугарском логору.
У периоду од 1917. до 1921. Ђорђе је, на захтев оца, учио штампарски занат у његовој графичкој радионици и, упоредо, приватно завршавао гимназију.
Школовање наставља на Уметничкој школи у Београду коју је похађао до јуна 1926, после чега добија приватну стипендију и одлази на у Италију и у Париз.
„У Венецији, Фиренци, Милану и Риму, обилазио је дела ренесансних мајстора и то ће оставити трага на профилисање њега као уметника тих 1920-их, које ће обележити грађански модернизам као израз његове уметности“, говори Мишела Блануша, музејска саветница у Музеју савремене уметности у Београду, за Би-Би-Си на српском.
Студије наставља, као већина ондашњих домаћих уметника, у престоници Француске, где проучава савремене сликаре попут Пола Сезана и Амадеа Модиљанија.
По повратку у Београд 1929. године, његово име се први пут појављује на колективној изложби у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, на Калемегдану, када је „доживео највеће узбуђење у животу“, како је касније говорио.
Две године касније, на истом месту је имао и прву самосталну изложбу на којој је приказао више десетина слика.
Тада је претежно обрађивао људски фигуру – портрет, женски акт или композицију, а било је и мртве природе и пејзажа.
И управо су ови мотиви обележили прву фазу његовог стваралаштва, све до 1934, када се окреће такозваном „социјалистичком реализму“.
Уметност као идеолошко средство
Мира Кун претпоставља да се њен отац вероватно заинтересовао за левичарске идеје током боравка у Паризу, где је од пријатеља добијао књиге о Лењину и Русији.
Подсећа, међутим, да је још 1923. године, као ђак Уметничке школе, урадио првомајски плакат који су радници закачили на трамвај који је кружио београдским улицама, све док га није скинула полиција.
И његова будућа супруга Нада, коју је упознао три године касније, кретала по марксистичким кружоцима, студирајући историју уметности, па се „преко ње дружио са марксистима“, додаје.
Ипак, идеје којима је био наклоњен испрва нису утицале на његов уметнички израз, све до заокрета ка „социјалистичком реализму“.
Пресудни утицај на овај уметнички стил са агендом ширења идеја комунизма и социјализма имала су два догађаја – Међународна конференција револуционарних писаца из 1930. у Харкову у Украјини, и Први конгрес совјетских писаца 1934. у Москви, где су постављене главне смернице културне доктрине Комунистичке партије.
„Сви они који су пропагирали левичарске идеје, међу њима и Кун, прихватали су да је соцреализам једини могући ликовно-уметнички израз и да уметност не може бити одвојена од друштва“, објашњава Блануша.
Тако је Ђорђе са истомишљеницима, попут сликара Мирка Кујачића и Првослава Пиве Караматијевића, 1934. основао уметничку групу „Живот“, која је, за разлику од идеолошки сродне загребачке групе „Земља“, деловала у илегали.
„Када се сагледава целокупан Кунов опус током 1930-их, он је био главни представник опозиционе групације, деловао је против режима критикујући га, док ће после Другог светског рата бити уз власт новоформиране Југославије“, указује историчарка уметности.
Крваво злато
Ђорђе се са супругом лета 1934. запутио у Бор, варош на истоку Србије, са „циљем да направи збирку мапа радника у руднику“.
Рудник је био у власништву стране компаније Француског друштва борских рудника – концесија „Свети Ђорђе“.
У Бор је дошао преко Зајечара, ненајављен, носећи блокове и прибор за цртање, као и фото апарат.
Сместио се у кафани са собама за ноћење.
Руднички комплекс „тада није био ограђен, па је могао несметано да обилази рударске погоне, површински коп и топионицу, као и друге радионице“, каже Ђурђекановић Мирић.
Разговарао је са радницима и тако се спријатељио са Крстом Петровићем, браваром у погону дробилице, који ће му помагати током боравка у Бору.
„Некако је успео да стекне поверење радника, па је чак имао и људе који су га обавештавали куда се крећу наџорници другачијег погледа на оне који су хтели да прикажу живот рудара“, додаје некадашња музејска сарадница у Музеју рударства и металургије у Бору.
Сакупљајући материјал за уметнички рад и обилазећи погоне, запао је за око једном наџорнику који га је пријавио полицији.
На саслушању му је „скренута пажња да без дозволе обилази рудник“ и наложено да напустио град.
На ове наредбе се први пут оглушио, али је после другог позива ипак затражио дозволу рударске управе за обилазак, пише Ђурђекановић Мирић у књизи „Ђорђе Андрејевић Кун у Бору“.
После тога се накратко склонио у Зајечар, а потом илегално вратио у Бор.
„Успео је да уради оно што је планирао и онда се вратио у Београд са фотографијама и цртежима“, наводи историчарка уметности.
Ђурђекановић Мирић каже да постоје два издања мапе дрвореза из Бора коју ће Кун, симболично, насловити „Крваво злато“.
Прво је 1936. штампано у 10 примерака у његовом стану, а друго, већег тиража, у Бечеју јануара 1937.
Мапу графика на којима Кун приказује тешку рударску свакодневицу и мукотрпан рад, али и раскалашни живот профитера, Управа града Београда је забранила већ у фебруару.
Готово читав тираж је већ био раздељен, па је полиција запленила тек део.
„Мапа је доспела и у Бор, помиње се да је послао 25 примерака његовом сараднику Крсти Петровићу и то је практично био први сусрет радника са неким оригиналним уметничким делом“, тврди Ђурђекановић Мирић.
Оригинални примерак „Крвавог злата“, додаје, доспео је у Бор откупом крајем 1951, посредством самог Куна.
Шпанија, Главњача и Билећа
Кун је прва борачка искуства стекао у Шпанском грађанском рату, где је стигао лета 1937, преко Париза.
Тамо је боравио у атељеу уметника и комунисте Боре Баруха, у коме је сликала и Љубица Цуца Сокић, будућа академкиња.
„Он је ту дискретно спавао, а једног дана ми донео пакет рекавши: ‘Цуцо, ти ћеш пре мене у Београд, однеси ову кабаницу за Миру'“, препричава 88-годишња Ђорђева ћерка речи чувене српске сликарке.
У Београд се Кун вратио маја 1938, да би почетком наредне године објавио мапу дрвореза „За слободу“, инспирисану догађајима из Шпаније.
Мањи део је раздељен, остатак је полиција запленила, мапа је забрањена, а Кун ухапшен.
Није признао да је био у Шпанији, већ да је инспирацију пронашао у француској штампи, па су га после месец дана пустили.
Та 1939. била је „најлепша година детињства“ Мире Кун.
Живели су у улици Војводе Степе на београдском Вождовцу, у дединој кући – мајка је радила, отац сликао на веранди, а она се играла.
Предвече би са оцем одлазила до радње прекопута, по шунку, путер и хлеб, а на лето је правила градове од песка и играла кликере са Миланом Благојевићем, народним херојем Југославије, који је илегално становао у кућици у њиховом дворишту.
„Тата је говорио да ће код нас боравити један чика, али нико не сме да зна, ни моје другарице, ни деда кад долази. Дете ћутало, тако сам учена“, присећа се.
Запамтила је и ноћ 1. јануара 1940, када је полиција дошла да ухапси Ђорђа.
„Дијагонално од мене је седео агент као из филма, са шеширом, у мантилу, били су беспрекорно елегантни, нисам се уплашила.
„Нису нашли ништа, јер је у дуплом дну стола скривао радове, био је врло вешт и лукав.“
Полицајци су отишли у други део куће, а онда се Ђорђе вратио, пољубио је и рекао: „Буди добра, слушај маму“.
Кун је прво био заточен у озлоглашеном затвору Главњача, као и многи комунисти попут Моша Пијаде, Ива Лоле Рибара и Ивана Милутиновића, а потом је премештен у политички логор у Билећи, у Босни.
Управо му је Моша Пијаде, сликар и револуционар, био први цимер.
У заточеништву је доста цртао, а у вечерњим сатима играо је са њим шах са фигурама направљеним од хлеба.
Други светски рат: Од Београда до Дрвара
По повратку из Билеће, априла 1940, Ђорђе долази у кућу таста Михајла Ратковића, првог послератног председника Скупштине града Београда, на Јужном булевару, где ће годину дана живети са породицом.
У госте су му, у атеље у сутерену, долазили стари друг Моше Пијаде, али и истакнути комуниста и песник Коча Поповић, за кога Мира Кун каже да је једини плакао када је дошао да изјави саучешће поводом смрти њеног оца.
Прве године Другог светског рата, по налогу Партије, Кун је провео у илегали, повремено обилазећи породицу.
Поверен му је задатак фалсификовања докумената за комунисте, а неко време је живео и у илегалној штампарији на Бањичком венцу, где је пројектовао скривени улаз из ормана.
Као илегалац је променио изглед, пустио бркове, скратио косу и лажно се представљао.
Полиција је блокирала његов крај где је, каже Мира Кун, живео у стану који је изнајмљивала њихова рођака.
Страхујући за властити живот, узео је штафелај и наставио да слика аутопортрет.
„Дође полиција, а газдарица каже да младић чува стан њених станара, његових рођака који су отпутовали, као и да је сликар.
„Рекли су само: ‘Видимо да је сликар’. То га је извукло“, прича Мира Кун.
У јуну 1943. из Београда, преко сремског села Михаљевца, са женом и још 10 партизана одлази у Јајце.
Тамо је радио пропагандни материјал, скице за ордење, али и украсио унутрашњост Дома у којем ће се одржати Друго заседање АВНОЈ-а, чиме су постављени темељи будуће социјалистичке Југославије, на коме ће Ђорђе учествовати као делегат.
У Јајцу је, према идеји Моше Пијаде и других партијских функционера, направио и нацрт за југословенски грб са пет буктиња.
„Може се рећи да је снажно учествовао у стварању изградње тог новог друштва и државе“, сматра Мишела Блануша.
Кун је током десанта на Дрвар, немачке акције из маја и јуна 1944, био у пећини изнад овог босанског градића у којем се скривао Врховни штаб Народноослободилачке војске Југославије и партизанских одреда и њихов командант Јосип Броз Тито, прича његова ћерка.
„У једном тренутку, мама пише, Тито је узео револвер, напунио га, и сви су то урадили.
„То је значило да се неће предати, већ да ће извршити самоубиство ако се нешто деси“, препричава.
Живот у миру и улога оца
По завршетку Другог светског рата, Кун је водио „изузетно радан и типично грађански“ живот – од јутарње кафе, телефонирања и разговора са новинарима, преко одласка у атеље, до оброка и одмора у мимоходу.
Од 1945. до смрти, Кун је радио као професор на Академији ликовних уметности, а од 1959. до 1963. био је и ректор Уметничке академије, данас Универзитета уметности.
Мира Кун каже да је већ са 10 година добила прва задужења од оца.
„Миро, сад сам одлучио, ти ћеш бити моја секретарица и телефонисткиња, кад ме неко тражи да запишеш ко зове и кажеш да ћу доћи тада и тада“, препричава ћерка.
Отац ју је водио и на изложбе, у атеље, на концерте и позоришне представе.
Како га се данас сећамо
Ђорђе Андрејевић Кун је за живота постао мајстор-сликар и добио бројна признања, попут прве награде за графику у Југославији за мапу цртежа „Партизани“ (1946) и прве награде за сликарство за дело „Сведоци ужаса“.
Носилац је Партизанске споменице и још неколико ордена, а члан Централног комитета Савеза комуниста Србије постао је јуна 1959.
Био је посланик у Скупштини Народне Републике Србије од 1950. до 1953, редовни члан САНУ постао је јануара 1958, а од 1957. до 1960. био председник Савеза ликовних уметника Југославије.
„Оставио је неизбрисив траг и у друштвено-политичком и уметничком животу“, сматра Мира Кун.
