Ширењу хришћанства и мисионарској делатности апостола Христових помогло је и то што се њихова делатност одвијала великим делом у оквирима јединственог царства-Римског. Ова чињеница је одиграла велику улогу да и после многих искушења, прогона и недаћа са којима се хришћанство суочило од стране римске власти, ипак оно постане државна религија Римског царства, а цар и његови поданици постану носиоци Јеванђељских начела. То је довело до тога да је царство почело својатати хришћанство као нешто што само њему припада, те да они који живе изван граница Римског царства, а који су названи варварима, треба да остану то што јесу-варвари. Тако се и свест римских хришћана завршавала на границама Римског царства.
Међутим, вечна поука Господа нашег Исуса Христа: ,,Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт. 28, 19-20) и ,,идите по свему свијету и прооповедајте јеванђеље сваком створењу (Мк. 16, 15-16) не познаје физичка ограничења, државне границе, културе и народе већ нас позива да сва творевина буде једно у Христу-Црква Његова, и да све бива по вољи Божјој, а не људској. Бог који је изнад времена делује у времену од почетка стварања и на местима која се сматрају крајем света, а велике историјске промене крајем IV и почетком V века показале су нам управо то. Под налетима нових народа, границе Римског царства нестају и коначно се могла остварити визија блаженог Августина – да је Црква обећана свим народима. Ове колосалне промене довеле су до краја једне ере културе и цивилизације, али семе хришћанства је било толико дубоко засађено да је израсло у величанствено дрво под чију крошњу су сад могли стати сви народи, а тиме и једно мало острво на крају света – древни Ерин (Ирска).
О Ирској тог времена знамо довољно за формирање слике друштва и прилика. Ирско друштво се састојало од tuath ( племе). Племе је била заједница блиских људи, која је тврдила да има заједничког претка, па чак и хероја из келтских легенди и прича. Сваки tuath био је краљевина за себе, заузимао је одређену површину обрадивог земљишта, окруженог планинама, које је служило за издржавање те заједнице људи. Основна занимања била су земљорадња и сточарство. На челу заједнице био је вођа, са титулом краља, и његово племство, које је једино имало право да поседује земљу, затим слободни људи који су поседовали стоку, али су живели на краљевој земљи, и на крају сељаци који су изнајмљивали земљу и обрађивали је за себе. Најнижу класу су чинили радници и чувари стоке који нису били слободни, али су били припадници племена и имали су право на заштиту, а испод њих су били робови без икаквих права, већином странци. Краљевина је добијала име најчешће по равници или котлини у којој се налази. Тако је Ирска била подељена на мале краљевине које су често биле у сукобу једна са другом. Иако разједињена ипак је изнад свих имала Врховног краља који је владао из древне престонице Таре и коме су у већој или мањој мери били потчињени други краљеви. Носиоци религијског живота су били друиди, после краља најмоћнија фигуре, чувари тајног знања и магија. Када узмемо све ово у обзир долазак хришћанства на ово изоловано острво био је Промисао Божји који се одвијао у људској историји.
Ирска, иако изван римског утицаја, није била изолована. Оно што је спајало Ирску са осталим деловима Римског царства била је трговина. Трговина се највише одвијала са британским, галским и шпанским лукама па је тако постојала и комуникација са Галијом и Шпанијом. Веза између Ирске, Британије, Галије и Шпаније постојала је због тога што су сви народи који су живели на тим територијама, до најезде варвара током Велике сеобе народа, припадали породици келтских народа, који су некада насељавали огромна пространства Европе. Галати, којима апостол Павле пише посланицу, такође су били келтско племе, па се на основу тога види о којим пространствима је реч. Онога тренутка када Рим полако губи утицај и када почиње опадање римске моћи у Британији, од IV-V века, ирске лађе и ирски ратни господари преузимају монопол над трговином у Ирском мору. Како Енглеска остаје без војних логора легија, посебно после 410. године када римска војска потпуно напушта Енглеску, долази и до све учесталијих напада ирских бродова на енглеске обале, али се и још више развија трговина измећу Ираца и одређених романо-бритских господара, који су снабдевали ирске краљеве новом радном снагом у виду робова, а њихова домаћинства женама. Тако су, почетком V века, настале многе колоније британских робова на источним обалама Ирске. Ти робови су били већином хришћани и преко њих је хришћанство нашло свој пут у Ирску.
Ово није први случај да су робови носиоци хришћанства међу многобошцима. Познато је да је просветитељ Гота, Улфила, био заробљен у једном готском нападу и да је живео међу њима, а просветитељи Етиопије, Едесије и Фрументије, били су заробљеници на абасидском двору. Сви су они искористили прилику и почели самостално да шире хришћанство у средини у којој су били заробљеници.
Поред британских робова, велику улогу у ширењу хришћанства имали су римско-британски трговци, који су одржавали трговачке везе са ирским краљевима и преко тих веза упознали Ирце са хришћанским идеалима. Такође, на северу Шкотске је постојала насеобина Ираца Далријада, а њени становници су били упознати са постојањем манастира Вајтхорна, задужбине светог Ниниана, апостола јужних Пикта. У јужном Велсу постојала је насеобина ирског племена Деси, који су у III веку били протерани из своје краљевине Мид, па је могуће да су и они били упознати са хришћанским учењем преко велшких манастира и монаха.
Хришћански британски робови, трговци и насеља ирских племена у Британији само су почетак једног великог догађаја који ће се збити током V века у Ирској. Слабљење и лагано нестајање римске власти у Британији повезаће Ирску, Шкотску, Велс и западне обале Британије у јединствену целину названу ,,Келтски Медитеран“, а то ће отворити врата хришћанству у Ирској, чије ће славно крштавање започети две велике личности, свети Паладије, а посебно свети Патрик, са правом назван равноапостолни и просветитељ древног Ерина.
