Можда се сјећате предања о настанку Тројеручице: њу данас доживљавамо као неотуђиви дио српске културне баштине, али она је можда најјаснији доказ колико су сиријска и српска хришћанска историја испреплетане на данас нама мало познате начине.
„Није нама, мој пријатељу, под Асадом добро него подношљиво. А тако неће бити ма ко други да дође.“ Тако је, још из данашње перспективе препотопске 2018. мој познаник, Сиријац, ведром хладне воде затушио моје ватрено питање о могућностима Башара ел Асада да ослободи остатак Сиријске арапске републике коју су држали терор… овај… прагматични исламисти. „Бар ти би требало да знаш како је живјети као хришћанин…“
Ту се реченица завршила. Иако смо разговарали у Београду, мој саговорник се опрезно осврну неколико пута око нас и никада не оконча мисао.
„Подношљиво“ је врло разуђен термин, јер људи у разним околностима подносе разне ствари. Али тачно сам могао да наслутим шта је саговорник желио да каже. Вијековима је сарајевским Србима било подношљиво да их вјешају, али су се усуђивали да замоле турске окупаторе и домаће извођаче радова да их не вјешају баш на улазну капију тада једине, данас старе сарајевске српске цркве св. Арханђела Михајила. Толико је било подношљиво. Или се можда сјећате предања о настанку Тројеручице: њу данас доживљавамо као неотуђиви дио српске културне баштине, али она је можда најјаснији доказ колико су сиријска и српска хришћанска историја испреплетане на данас нама мало познате начине.
Тројеручица је, по предању, добила своју трећу руку у знак благодарности за чудесно исцјељење св. Јована Дамаскина (677-750), монаха, пјесника, једног од највећих теолога свога времена, али и значајног апологете поштовања икона, што његову мисао чини увијек важном и занимљивом. Рођен као Јован ибн Мансур ибн Сарџун, Дамаскин је одрастао у потпуно билигвалној и двокултуралној породици: писао је на савршеном грчком, не заборављајући матерњи арапски језик.
То је иначе био културни образац који је стара Сирија некако увијек носила: од освајања Александра Македонског до данас у њој је била присутна хеленистичка култура, но увијек у дозивању са семитским карактером те земље (најприје арамејско-сиријачким, затим арапским). Хагиографска књижевност можда пренаглашава највиши друштвени статус његове породице али и открива један важан и непријатан детаљ. Наиме, ако би његов деда заиста био Мансур ибн Сарџун, византијски управник који се договорио са Халидом ибн ал Валидом да се Дамаск 635. године мирно преда из ромејских у арапске руке, онда би деда играо значајну улогу у трагедији свога унука.
Можда исцрпљени римском и ромејском влашћу, неодлучни у дуализму двије културе и два језика, вјерујући – још дуго – да ислам није нова религије већ ново хришћанско кривовјерје (таквим ће га и даље сматрати св. Јован Дамаскин), Арапи и остали семити Дамаска отворили су врата исламској сабљи. Све након тога јесте историја, историја људске кратковидости…
Мансури су, изгледа, ипак задржали извјесне позиције и за Ал Валидових насљедника – није јасно колико су као хришћани, људи друге класе, зимије, могле уживати у „људским правима“, али биће да су њихове бирократске способности биле потребне и новим владарима. Ту негдје их је затекла нова трагедија сада већ политички туђег али и даље културолошки важног византијског царства – успон иконоборства. Можда управо подстакнут исламским иконоклазмом, али и из низа других разлога, цар Лав III Исавријанац (или Сиријац) кренуо је да прогони све оне који су, као прозоре у вјечност, поштовали свете иконе.
За Дамаскина то је био повод да се укључи пажљивим побијањем списâ оних који су царске декрете опремили богословском аргументацијом. Јован ибн Мансур написао је дјела неприкосновеног стила, богословске снаге и апологетске бриљантности. А то се, казују нам и живот и житије, цару није допало.
Како већ у историји трагикомично бива, Дамаскин је у Сирији под иновјерном окупацијом био сигуран бар од војника јеретичког цара. Но не и од његових интрига: у немогућности да Јовану ибн Мансуру науди непосредно, император се одлучио да то учини у стилу „Игре престола“.
Дошавши до рукописа једног од Јованових богословских списа, цар наређује да цариградски калиграфи начине фалсификовано писмо у коме Јован Мансур, наводно, нуди њему, јеретичком императору Новог Рима, да отвори врата Дамаска, онако како је то његов дјед урадио исламским војницима. Наравно, удесио је и да писмо буде згодно „откривено“. И прије него што се ствар разјаснила, дамаштански владар наредио је да се Јовану одсијече рука која је издајничко писмо писала. За њу се, каже нам житије, читаву ноћ молио, да би му је Мајка Богочовјека на крају исцијелила – због чега је на њену икону додао драгоцјену, сузама и молитвом освећену трећу руку.
Тај детаљ о одсјецању руке – но не и главе – открива нам садржај оног „подношљивог“ за сиријско хришћанство од прадавних времена. Без те одсјечене руке, не само да не бисмо имали Тројеручицу коју је св. Сава донио да Сирија вјечито живи у Хиландару и Србији. Ми не бисмо имали ни „Шапат Светог Јована Дамаскина“, једну од најљепших пјесама српског ХХ вијека.
А сада је свему томе дошао конац.
Сирија, као простор и име једне прадавне историје, суштински је важна за постојање хришћанства, готово у истој мјери у којој је то Света Земља – а можда у понечему и више, мада су ти слојеви „сиријства“ хришћанског идентитета огромној већини вјерујућих и културолошких хришћана неосвјешћени.
Сирија је темељни простор чак и за саме почетке јудеохришћанске цивилизације. Колико нас се сјећа да су и сами Јевреји у Старом Завјету своје поријекло објашњавали рецитујући свечано: „мој отац био је сиромах Сиријац“ (Пнз 26,5) – будући да су заиста номади који су се трајно настанили у потоњој Светој Земљи појавили у историји негдје међу осталим западносемитским племенима Сирије.
И након тога, Сирија непрекидно игра огромну улогу у оним историјским и духовним кретањима која ће довести до теогенезе старог Израиља – арамејски, језик који нам је познат као људски језик Исуса Христа, настао је на ширем простору Сирије и тамо је породио неколико дијалеката и дао огромну, величанствену хришћанску књижевност (технички, арамејски је већ тада прерастао у њему врло близак сиријски језик).
На путу из Јерусалима за Дамаск св. Апостол Павле сусрео се са Христом (Дап 9,1-10). Тамо је и сусрео прве хришћане, а у Антиохији – граду који је био друга престоница историјске Сирије (данас Антакија у Турској) – „први пут су ученици названи хришћани“ (Дап 11,26). У Антиохији се затим расцвјетала читава једна школа хришћанске теологије, чији је најзначајнији представник свакако Св. Јован Златоуст, најомиљенији и најпреписиванији свети отац свих времена и меридијана.
Кроз читаве бурне вијекове теолошких расправа и културног раслојавања, у Сирији су плодно тле налазиле бројне хришћанске групације и јереси: Антиохија је родно мјесто богословског учења које је у Цариград донио Несторије, а које је одбацио трећи Васељенски сабор (Ефес, 431.г). Његово учење о Христу као прилично лабавој унији „личности Логоса“ и „човјека Христа“ углавном је одбачено, па су се присталице помјериле још дубље у азијски континент. Тако је сиријско несторијанство постало присутно и важно не само у Персији већ је некада, како нам је показао фантастични Лав Николајевич Гумиљов, владало религијским пејзажем од Монголије до јужне Индије и од Сирије до Кине.
Можда сте се на интернету сусрели са популарним проповједником хришћанства Мар Мари Емануелом (који је недавно нападнут од стране исламског екстремисте) или ћете у фочанској српској цркви Светог Саве наићи на десетак студената медицине из јужне Индије који се упознају са српским Православљем – па опет и ови људи, припадници „несторијанских“ цркава много тога дугују Сирији из које је некада давно кренуо њихов корјен. У несторијанским заједницама се арамејско-сиријски језик говори и даље као литургијски а понегдје и као говорни језик.
Чак и својеврсна (у теолошком смислу) „друга крајност“ – учење о Христу као искључиво бићу „једне природе Бога Слова“, нашла је свој одраз у Сиро-јаковитској цркви која представља још једну од огранака сиријског хришћанства. Она, заједно са египатским Коптима, Јерменима, Етиопљанима и Еритрејцима, признаје помињани трећи васељенски сабор али не и Четврти васељенски сабор (одржан у Халкидону, 451). И они имају свој, посебан дијалекат сиријског језика.
Нама су, ипак, најзанимљивији вјерници православне Антиохијске Православне Цркве – они представљају оно сиријско хришћанство које се никада и ни у чему није отклонило од заједничке мисли, судбине и идентитета са свима нама. Ова древна патријаршија обухвата Сирију и Либан, али има и бројну и успјешну арапско-православну емиграцију по читавом свијету. Можда сте чули нашу, српску и бањалучку Сиријку, Хилду Хрекес, са њеним божанским гласом и музикалношћу? Она је само једна од многобројних православних Сиријаца који су завољели српске земље као свој дом. Већ одавно језички арабизовано, сиријско хришћанство чува тон и „исон“ оног семитског у читавом хришћанству, оног исконског, левантског, што је у својим сретним данима ромејско Царство прихватало и синтетизовано са хеленским а у несрећнијим одбацивало и слабо разумијевало.
А ако погледамо сиријски религијски мозаик изван историјског хришћанства, тамо ћемо наићи – или смо бар некада наилазили – на такве егзотичне и занимљиве групе какви су тајанствени и плавооки Језиди, истријебљени практично од стране терориста Исламске државе. Ту су и алавити, које новинари увијек некако упрошћено сврставају међу шиитске муслимане, иако је историја алавитства, његове мистичке теологије и његовог преживљавања, кетманства, способности да се дође до моћи, да се прикажу и сакрију своја убјеђења – штоф за безобалне приче и преопширне романе. И исламски свијет у Сирији, и етничке, језичке и културне границе и везе – све је шаролико и богато, а убого и трагично, као и ова наша отаџбина.
И читав тај свијет данас стоји под ногама онога „прагматичног исламисте“ кога кадар камере некако увијек приказује тако да личи на Фидела Кастра а не на Осаму бин Ладена. Да ли је Асадово вријеме било унапријед осуђено на истицање, да ли су рат и сиромаштво одиграли своје или корупција – без које ни у Америци не постоји политика, али која је у сиромашним земљама почесто терет под којим пуцају системи? Да ли је све то био усуд на Леванту који вјерује у фатализам? Или је опет неки Мансур отворио врата завојевачу, мијешајући милост и опортунизам? Да ли ће ускоро, под палицом преобученог исламизма сазнати и остали разлику између подношљивог и неподношљивог? Или ће и оно неподношљиво морати некако да се поднесе?
Не знам. Сада ми је само потребно да се увијерим да је мој познаник, сада већ свештеник, жив и здрав и на сигурном. Уколико ће таквог мјеста за сиријске хришћане више уопште бити. Надам се да му је негдје на узглављу и Тројеручица. Нека му усред мрака ствара уточиште.
