Током 19. века, Србија је била део Османског Царства, али је захваљујући устанцима и дипломатским преговорима постепено стицала аутономију. Хатишерифима из 1830. и 1833. године Србија је постала вазална кнежевина под суверенитетом Османског султана, али са наследном влашћу династије Обреновић.
Потпуна независност је била циљ српских државника
Потпуна независност постала је главни циљ српских државника, посебно након што је Милан Обреновић постао кнез 1868. године, након убиства кнеза Михаила Обреновића.
Током његове владавине, Србија је кренула путем модернизације и јачања институција, а кључни тренутак догодио се након ратова са Османлијама 1876–1878, када је на Берлинском конгресу Србија коначно стекла пуну независност.
Поред тога, територија кнежевине проширена је на југ, чиме је Београд добио бољу стратешку позицију и контролу над важним путевима.
Берлински конгрес и међународно признање
На Берлинском конгресу 1878. године, Србија је међународно призната као независна држава, али је кнез Милан Обреновић био свестан да само суверенитет није довољан да би Србија постала политички равноправна са другим европским државама.
Инспирисан чињеницом да су суседне Румунија и Црна Гора стекле статус краљевине или га желеле, Милан је настојао да и Србија добије виши статус у међународној заједници.
Овај циљ захтевао је пажљиву дипломатију. Србија је тада била у позицији између две велике силе – Аустроугарске и Русије. Иако су Срби гајили традиционално симпатије према Русији, Милан се одлучио за савез са Аустроугарском, сматрајући да ће му Беч помоћи у остваривању његових политичких циљева.
Тајна конвенција са Аустроугарском из 1881. године
Како би добио подршку за проглашење краљевине, Милан је 28. јуна 1881. године потписао тајни споразум са Аустроугарском, познат као Тајна конвенција Србије и Аустроугарске. Овим споразумом Србија се обавезала да неће предузимати никакве политичке кораке против Аустроугарске, укључујући територијалне претензије према Босни и Херцеговини, коју је Беч анектирао након Берлинског конгреса.
Заузврат, Аустроугарска је гарантовала подршку Милану у његовој амбицији да Србију уздигне на ранг краљевине. Овај споразум изазвао је незадовољство међу проруских круговима у Србији, али је обезбедио да Србија неометано добије нову титулу и статус.
Проглашење Краљевине Србије и крунисање краља Милана
Дана 22. фебруара 1882. године, у свечаној атмосфери у Београду, Народна скупштина донела је одлуку да се Кнежевина Србија преименује у Краљевину Србију, а Милан Обреновић је постао краљ Милан I.
Овај догађај означио је велики симболични тренутак у српској историји, јер је Србија по први пут у модерној историји постала краљевина, чиме се изједначила са другим балканским и европским монархијама.
Свечаности поводом проглашења биле су раскошне, а у Београду су приређене параде, богослужења и разне прославе. Милан је добио честитке од многих европских дворова, укључујући и цара Аустроугарске и цара Русије, иако су односи са Русијом у том тренутку били нарушени.
Реформе и изазови током краљевске владавине
После проглашења краљевине, Милан је наставио са модернизацијом земље, али његова владавина није била лака. Иако је Србија добила виши статус, унутрашње политичке тензије су расле. Опозиција, предвођена радикалима и народњачким круговима, критиковала је његову блискост са Аустроугарском и аутократски начин владања.
Краљ Милан је 1888. године донео нови Устав, познат као Радикални устав, који је Србији дао једну од најлибералнијих политичких структура у Европи тог доба, омогућавајући већу улогу парламента и демократизацију земље.
Међутим, политички притисци и личне кризе довеле су до тога да Милан 6. марта 1889. године абдицира у корист свог сина Александра Обреновића, који је тада имао само 13 година.
Значај проглашења краљевине за будућност Србије
Формирање Краљевине Србије 1882. године имало је далекосежне последице за српску државу. Тиме је Србија учврстила свој положај на Балкану и у Европи, али су политичке поделе око правца којим земља треба да иде остале дубоко присутне.
Краљ Милан И оставио је иза себе модернизовану, али политички нестабилну државу. Краљевина Србија наставила је да се развија под династијом Обреновић, све до трагичног преврата 1903. године, када су Обреновићи свргнути и убијени, а династија Карађорђевић преузела престо.
Један од кључних тренутака у Српској историји
Проглашење Краљевине Србије под Миланом Обреновићем било је један од кључних тренутака у српској историји. Иако се ослањао на Аустроугарску, Милан је успео да Србију подигне на ниво краљевине, што је имало велики симболички и политички значај.
Његова владавина остала је упамћена по модернизацији земље, али и по политичким турбуленцијама које су пратиле његову владавину. Без обзира на контроверзе, чињеница остаје да је 22. фебруара 1882. године Србија постала краљевина, чиме је начињен значајан корак ка њеној будућој улози у балканској и европској историји.
