Данас се навршава 83. годишњица једног од, гледано према броју жртава, најобимнијих масовних злочина почињених у једном дану над Србима у Независној Држави Хрватској. Ријеч је о злочину почињеном 07. фебруара 1942. године у бањалучким селима Шарговцу, Дракулићу и Мотикама и руднику Раковац.
Бањалука се налазила у средишту НДХ
Бања Лука као највећи град у Босанској Крајини и као њен центар географски се налазила у средишту НДХ. Имајући у виду чињеницу да су власти НДХ планирали да она постане административни центар државе било је јако важно сам град као и ширу околину колико је могуће прије очистити од српског становништва.
Овом ужурбаном плану доприносила је и чињеница да је подручје Босанске Крајине било једино подручје у НДХ у којем су Срби чинили већину од око 60 %. За спровођење овог плана био је задужен Виктор Гутић, предратни бањАалучки адвокат родом из Котор Вароши.
Он је средином априла, непосредно по капитулацији Војске Краљевине Југославије преузео власт за подручје Врбаске бановине са титулом Усташки стожерник и ликвидатор Врбаске бановине.
Већ у првим данима преузимања власти дао се на посао пропагирања идеје уништења Срба на овом подручју, а упоредо и на формирању система терора у Бањој Луци, али и у другим градовима Босанске крајине.
Почео је страшан прогон Срба
У овом периоду донесен је читав низ прописа којима су Срби стављени ван закона. Било им је забрањено да посједују радио апарате, да се возе јавним превозом, да посјећују бање и купалишта те да се крећу у одређено доба дана.
Неке од одредби којима је живот Срба био сведен на најелементарније преживљавање Гутић је дониo и прије него што је за њихово доношењe био створен „законски“ оквир на државном нивоу.
Прогони појединих, угледнијих грађана, те њихова убиства или слања у госпићки логор постала су свакодневица. У овим чисткама живот је изгубио и познати академски сликар Шпиро Боцарић, предратни управник Дома Краља Петра.
Убиство епископа Платона Јовановића
Почетком маја 1941. године по гутићевом наређењу ухапшен је и убијен бањолучки епископ Платон Јовановић, а са њим и архијерејски намјесник босанскоградишки Душан Суботић.
Гутићев однос према Србима наилазио је на одобравање и подршку тадашњег бањалучког бискупа Јозе Гарића, који се здушно залагао за превођење православног становништва на римокатоличку вјеру.
Биланс Гутићеве управе био је, како је у децембру извјештавао италијански вицеконзул у Бањој Луци, град у коме је остало још око 500 српских житеља који су прешли на римокатоличку вјеру.
Циљ је био да се граница села са српском већином помјери што даље
Како је крајем јула 1941. године на подручју Крајине избио српски устанак против НДХ, а истовремено је Гутић из Бање Луке премјештен на службу у Карловац, те будући да је у свим овим догађајима становништво из неколико српских села у непосредној близини града остало мирно у овим селима готово да и није било злочина.
Након кризе устанка у јесен 1941. поново су почеле да се јављају диверзије устаничких јединица са Козаре што је за посљедицу имало да у Бању Луку стигне једна јединица Павелићевог тјелесног здруга (лична гарда).
Управо ова јединица под командом натпоручника Јосипа Мишлова, у сарадњи са дијелом локалних усташа и људима од личног повјерења виктора Гутића, испланирала је и извршила злочин у овим селима са циљем да се граница села са српском већином помјери што даље од градског језгра.
Припреме за злочин
Сам план за извршење злочина је подразумјевао неколико фаза. Прво је, са обзиром да је 1941. била сушна година и да је била несташица хране, пуштен глас о допремању хуманитарне помоћи у ова села те је због тога било потребно извршити попис свих становника при чему је један примјерак пописне листе морао стајати на вратима сваке куће.
Да би наводна помоћ могла бити допремљена становници села су били у обавези да очисте снијег и тако обезбједе приступ свакој кући. Истовремено је пуштен глас о појави псећег бјеснила због чега је било потребно убити све псе у селу.
Све поменуте припреме извршене су током друге половине јануара и у првим фебруарским данима 1942. године тако да је сам злочиначки поход могао почети у суботу 7. фебруара. Поменута јединица била је ојачана са усташама регрутованим из редова локалног становништва и предвођена локалним римокатоличким свештеником Мирославом Филиповићем, потоњим управником јасеновачког логора смрти.
Усташе су одвојиле српске рударе и убили их
Рано ујутро, око 4 часа усташе су стигле до рудника Раковац у вријеме замјене рудара који су радили трећу и прву смјену.
Сачекавши да трећа смјена изиђе из окна, као и да пристигну рудари из прве смјене, усташе су сакупиле све рударе, одвојили Србе и поубијали их углавном рударским алаткама. Срби рудари чинили су првих 16 жртава овог злочина.
Злочини у селима Драгулић, Шарговац и Мотике
Након рудника Раковац усташе су кренуле редом по селима Дракулић, Шарговац и Мотике и према унапријед припремљеном сценарију убијали комплетно затечено српско становништво.
Овај злочин преживјели су готово једино они који се кобног дана нису нашли у селу, и свега неколико људи који су се успјели сакрити током самог злочина.
Овај злочиначки посао трајао је до око подне а биланс радног дана хрватских усташа у овим селима износи: Дракулић 1363, Шарговац 257, Мотике 679 и рудник Раковац 16 убијених. Међу убијенима налази се и 551 дијете старости до 14 година и то у Дракулићу 294, Шарговцу 50 и Мотикама 207.
Током овог злочина људску, хуману улогу одиграо је локални млинар, Хрват Марко Липовац. Код њега се током злочина и непосредно након њега нашло око 20 дјеце из ових села коју је он крио, хранио и сачувао од усташке руке, ризикујући тако сопствени живот и живот чланова своје породице.
Аутор: Драгослав Илић
Историчар у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица
