Београд је 12. априла 1941. године био заиста тужан град… Како је, после шест дана константног бомбардовања, велики део становништва побегао у унутрашњост земље, улице су биле пусте, град је био без воде, струје, превоза, хране… Много пре окупатора, Београдом су завладали глад, очај и страх…
Сведоци драматичних дешавања у Београду почетком априла 1941. године памте да су болнице биле препуне рањеника, да су тела погинулих лежала по улицама и рушевинама јер никога није било да их покупи, и да су, ту и тамо, по граду још беснели пожари које нико није имао да угаси… Само током априла 1941. сахрањено је, према неким проценама, преко осам хиљада људи!
Био је то крвави биланс шестодневног нацистичког бомбардовања Београда и почетак Другог светског рата у Србији… Рата који ће однети још много живота.
Правила окупатора
У Београд је тог 12. априла 1941. ушло извиђачко одељење немачког 41. моторизованог корпуса из правца Панчева. Током ноћи и јутра у град су стигли и делови VII оклопне дивизије из правца Земуна и XI оклопне дивизије из правца Тополе. Био је то почетак окупације дуге 1.287 дана током које је српска престоница неповратно изменила свој изглед.
Само дан касније, 13. априла 1941. године тадашња Градска управа позвала је Београђане да буду “свесни времена и околности у којима живе” и да поштују правила окупатора. Сваки инцидент биће кажњен “по војним законима”.
Прогласом је Београђанима допуштено кретање улицама у период од 5 ујутру до 19 часова увече. Ноћу су на улицама могле да буду само наоружане грађанске страже које су одржавале ред и мир.
Београд је све до краја априла био без електричног осветљења, а како није било ни воде, почело је снабдевање из запуштених градских чесама, чак и директно из Дунава и Саве. Једна од првих мера нових власти било је и вакцинисање против тифуса јер су, у граду без воде, харале заразе.
Пет дана касније, у Штабу немачке Друге армије, потписана је безусловна капитулација Југословенске краљевске војске.
Окупација Југославије је почела…
Живот у окупираном Београду је наставио даље
Иронично или не, у окупираном и разрушеном Београду, прво су поново отворене кафане! Истина, због полицијског часа, радиле су по строго утврђеном времену и у њима није било да се наручи Бог зна шта, али су тако Београђани добили своја места за причу… па макар и о муци.
Главни задатак окупационих власти био је оспособљавање водовода, телефона и радија. Радове на овоме спречавао је герилски рад појединих група, па се често дешавало да каблови, намештени дан раније, ујутру буду пресечени. Након тога, немачке власти су изабрале таоце који су носили траке око руке и били задужени да, својим животом, одговарају за одређени део кабла, а слично је урађено и са понтонским мостовима и неким војним објектима.
Прва трамвајска линија у окупираном Београду била је линија 6 – од Расинске до Дворске улице, и пуштена је у саобраћај 26. априла. Возила је од 6 ујутру до 6 часова увече, а њоме су се могли возити грађани докле год је први део трамваја резервисан за немачке војнике.
Дозволу за коришћење аутомобила добијали су само они који су директно радили за окупаторске власти. Крајем априла прорадила је и железничка станица, а први приватни телефонски разговор у окупираној престоници обављен је 15. маја. Негде у то време, прорадили су и судови.
Кажњавање становништва
Наравно, живот под окупацијом донео је у Београду и неминовне промене. Једна од њих била је кажњавање беспосличара и скитница, а особе ухваћене у овом “неделу” добијале су до 20 дана затвора и принудни рад.
Становништво је било дужно да показује “дужно поштовање и пажњу” немачким војницима које сретне на улици. Ово је подразумевало склањање са пута и првенство пролаза, а за неуказивање поштовања такође је следила затворска казна.
Београдским Јеврејима ништа од “погодности” које је уживало остало становништво није било дозвољено. Није много прошло пре него што се почело са депортацијама, а први логор у Београду формиран је на Бањици 5. јула 1941. године. Онај злогласнији, на левој обали Саве, некадашњем Сајмишту, почео је да ради у октобру исте године.
