Дан државности Србије је најзначајнији државни празник који се обележава 15. и 16. фебруара сваке године. Он симболизује почетак борбе за слободу и независност Србије од Османског царства, као и усвајање првог модерног и демократског устава у региону. На овај дан, 1804. године, у Орашцу је подигнут Први српски устанак под вођством Ђорђа Петровића Карађорђа, који је означио почетак Српске револуције. Такође, на овај дан, 1835. године, у Крагујевцу је донет Сретењски устав, први устав Кнежевине Србије, који је био један од најлибералнијих и најпрогресивнијих устава свог времена. Ова два догађаја су одредила пут Србије ка стварању суверене и демократске државе, која поштује права и слободе својих грађана. Дан државности Србије се слави од 2002. године, када је поново уведен као државни празник након вековне паузе. Он се поклапа са црквеним празником Сретењем Господњим.
Устанак у Орашцу
Први српски устанак представља преломни догађај у историји српског народа, који је покренуо борбу за слободу од османске власти. Узрок за избијање устанка била је несташна и свирепа политика јањичара, који су у Београдском пашалуку насилно узимали данак у крви, плењили имовину и убијали високопостављене Србе. Један од најтрагичнијих примера била је сеча кнезова 1804. године, када су по налогу дахија убили многе знамените Србе.
Након тог злочина, преживели српски родоначелници су одлучили да се организују и да се одупру турском терору. Они су се састали у Орашцу на Сретењски дан 1804. године, где су изабрали за свог вођу Карађорђа Петровића, који је већ имао искуства у ратовима против Турака. Тада је почео Први српски устанак, који ће трајати девет година и донети Србима значајне војне и дипломатске успехе.
Међутим, устанак ће бити угашен 1813. године, када ће Османско царство послати велику војску да сатре бунтовнике. Карађорђе ће бити принуђен да напусти земљу и потражи прибежиште у Аустрији, а касније и у Русији. То ће изазвати незадовољство многих Срба, који ће га сматрати издајником и одбеглицом.
Због тога ће Карађорђев наследник на челу устанка, кнез Милош Обреновић, покушати да обезвреди његов допринос и да га представи као непристојног и неписменог човека. Милош ће склопити споразум са Турцима 1815. године, којим ће Србима бити призната аутономна власт унутар Османског царства. Мада ће то бити корак ка слободи, Милош ће такође желети да елиминише својег ривала Карађорђа, којег ће видети као претњу свом положају.
Црни Ђорђе као државник
Карађорђе Петровић је био вођа Првог српског устанка против Османског царства од 1804. до 1813. године. Он је успео да организује српске сељаке у борбеној сили која је освојила велики део територије данашње Србије и установила аутономну владу. Карађорђе је такође водио дипломатске преговоре са Русијом, Аустријом и Француском, тражећи њихову подршку за српску ствар. Он је сматран за оснивача династије Карађорђевић, која је касније владала Србијом и Југославијом. Карађорђе је био симбол српског националног идеала и борбе за слободу од турске власти. Карађорђе је био велики вођа српског народа у борби за слободу против турског угњетавања. Његова страст за слободом, његов ритерски карактер и његов циљ да осигура „незаборављену свету слободу“ свом народу су га одликовали као изузетног човека и државника. Он је имао жестоку природу, која је била спој „гранита и ватре“, и која није толерисала колебљивост и слабост код других, пошто он сам није показивао такве мане. Он је имао еруптиван темперамент, који је био усмерен ка слободи, и који је правдао и неке тешке одлуке које је морао да доноси. Он није био самовољни тиранин без племенитости, већ заточеник врлине, која га је понекад наводила на дела којих се касније кајао, а која су му замерали они који су били гори од њега. Он је знао да је тешко побунити народ против Турака, али и да је још теже водити га кроз револуцију. Зато је његов мото био „Слобода или смрт – бирајте“. Он је увек бирао Слободу, чак и када је то значило да ризикује свој живот.
Карађорђе је био српски херој, који је уздигнуо свој народ у времену када је светска политика била пунa изазовa и промена. Он је био као посредник између неба и земље, као што су стари Грци поштовали своје хероје. Он је доносио Србима наду и понос, а Турцима страх и трепет. Он је био „увек на челу, са опанцима на ногама и пушком о рамену, прек, одлучан и храбар“. Он је Србију учинио европском земљом, која се не да покорити.
Када се Карађорђе вратио у Србију 1817. године, надајући се да ће обновити устанак, Милош ће наредити његово убиство. Карађорђева глава ће бити одсечена и послата султану у Истанбул, као доказ Милошеве верности. Тиме ће бити окончан живот и дело једног од највеличанственијих српских јунака.
Сретењски устав
Устав Књажества Србије (слсрп. Уставъ Княжества Сербїе) – Устав Књажества Србије, познат као Сретењски устав, био је историјски документ који је утемељио модерну српску државу. Он је донет 1835. године у Крагујевцу, главном граду Кнежевине Србије, под утицајем Француске револуције и европских идеја просветитељства. Аутор устава био је Димитрије Давидовић, познати српски новинар, писац и дипломата. Устав је одредио да се власт у држави делит на три гране: законодавну, коју обавља народна скупштина, извршну, коју деле кнез и државни совјет, и судску, коју врше независни судови.
Овим је уведен принцип поделе власти и контроле моћи, који је основ демократског уређења. Устав је такође прогласио права и слободе грађана, као што су: заштита личности и имовине, слобода мисли, говора и веровања, равноправност пред законом, право на образовање и рад. Уставом су такође аболирани ропство и феудализам, који су владали под турском влашћу. Устав Књажества Србије био је прогресиван и модеран за своје време, али је наишао на отпор великих сила, које су га сматрале превише либералним и опасним за своје интересе. Због тога је устав брзо укинут од стране кнеза Милоша Обреновића, који је подлегао притиску Турске, Русије и Аустрије. Данас се оригинал устава чува као национално благо у Архиву Србије.
