Његов дугогодишњи рад на челу СПЦ, који је трајао од 1958. до 1990. године, обележен је мудрим и балансираним вођењем цркве кроз сложене односе са комунистичким режимом, те обновом кључних верских објеката, међу којима се посебно истиче Храм Светог Саве.
Ране године и успон у црквеној хијерархији
Хранислав Ђорић је од малих ногу показивао интересовање за духовни живот, што је довело до његовог школовања у Богословији у Сремским Карловцима.
Студије је наставио на Богословском факултету у Београду, где је показао изузетну посвећеност теологији и црквеним наукама. Као млади свештеник, а потом и монах, Герман се истицао својом интелектуалном снагом, али и пасторалном бригом за вернике.
Пре него што је постао патријарх, Герман је радио као професор и директор Богословије у Призрену, једној од најважнијих црквених образовних институција у тадашњој Југославији.
Његово деловање у Призрену, као и касније ректорска позиција на Богословском факултету у Београду, показали су га као изузетно образованог и способног црквеног лидера.
Избор за патријарха: Навигација кроз политичке олује
Када је 1958. године изабран за патријарха, Српска православна црква била је у врло тешкој ситуацији. Након Другог светског рата, под комунистичким режимом, црква је била под сталним надзором, а многи свештеници су били изложени репресијама.
У таквом политичком окружењу, избор Германа за патријарха био је чин дубоке мудрости Светог архијерејског сабора СПЦ. Он је био човек који је знао како да води цркву кроз опасне политичке воде, балансирајући између потребе за очувањем црквених слобода и нужности да се избегну директни сукоби са државом.
Германов однос према комунистичкој власти био је сложен. Иако се није отворено сукобљавао са режимом, он је својом дипломатијом и смиреношћу успевао да очува црквену аутономију у најтежим тренуцима.
Његова политика „тихе резистенције“ често је била предмет критика, али је истовремено омогућила цркви да преживи у периоду када су многе друге верске институције биле озбиљно угрожене.
Стање цркве и Германова борба за њено очување
Под Германовим вођством, црква је пролазила кроз тежак период. Комунистички режим није дозвољавао отворене верске активности, а имовина цркве је била конфискована или под строгом контролом државе.
Упркос томе, Герман је успевао да одржи литургијски живот и црквену структуру, што је било од кључне важности за очување вере међу народом.
Његов труд да црква остане присутна у животима верника, кроз тајне службе, ходочашћа и пастирске посете, био је од непроцењивог значаја за моралну и духовну обнову народа.
Обнова Храма Светог Саве: Германова визија и упорност
Један од највећих изазова и успеха патријарха Германа била је обнова Храма Светог Саве у Београду, који је био у изградњи деценијама. Радови су прекинути током Другог светског рата, а послератни комунистички режим није био склон њиховом наставку.
Међутим, патријарх Герман је био неуморан у својим напорима да обнови овај симбол православља и српске културе. Након вишегодишњих преговора и лобирања, Герман је успео да добије одобрење за наставак радова 1984. године.
Постоје неке информације да је Патријарх Герман чак 88 пута писао молбу највишим инстанцама власти да му одобре обнову Храма.
Овај подвиг је био изузетно значајан, не само као архитектонски пројекат већ и као симбол победе цркве над деценијама репресије. Храм Светог Саве, чија је обнова почела под Германовим вођством, постао је један од најважнијих духовних и културних симбола Срба широм света.
Повлачење и смрт патријарха Германа
Патријарх Герман се повукао са дужности 1990. године због нарушеног здравља, а упокојио се 27. августа 1991. године. Његово повлачење означило је крај једне ере у историји Српске православне цркве, која је под његовим вођством успела да преброди тешка времена и уђе у период посткомунистичке обнове.
Њега је наследио патријарх Павле, који ће постати један од највољенијих патријараха у новијој историји цркве. Германов рад и труд постали су темељ на којем ће патријарх Павле градити свој духовни и морални ауторитет.
