Ове и прошле године се пуно говорило о Благоју Јововићу који је коначно почео да добија место које заслужује у српској историји. Ту ипак није крај приче о српским осветницима.
Јуре Францетић, командант Црне легије, усташке јединице која је масакрирала и побила хиљаде Срба, наводно је заштитио православно становништво Горажда од одмазде муслимана. Францетић је муслиманима избеглим пред четницима поручио да се „Србима ништа не сме догодити“.
Ово је још један пример како хрватски историчари и десничари прекомпонују историју. Ето, Јуре Францетић који је одговоран за масакр над Србима на Озрену и у источној Босни 1942. године и нешто касније за покоље код Купреса, био је хуманиста који је штитио цивиле где год би стигао.
Ипак, историја је забележила да су његови „црнци“ ( припадници Црне легије) у Горњем Маловану убили 70 мушкараца и жена. Такав злочин извршен је, на пример, и у селу Урије. Партизани су оставили страшна сведочења о дивљању усташа над немоћним сељацима. Куда год је прошао, Францетић је остављао крваве трагове злочина над Србима.
Када је реч о његовој смрти, неко би рекао да Францетић није имао среће. Други ће рећи да има Бога.
Срећа или Бог
Наиме, авион којим је летео покварио се изнад Слуња. Морао је да слети недалеко од села Мочила, јер су квар наводно су подметнули Италијани. Францетић је окупљеним сељацима, Србима наредио да нађу неки превоз за њега и пилота. Међутим, сељаци су препознали Францетића који је био надалеко познат по зверствима.
Покушали су да га заробе али је Францетић почео да пуца из аутомата. Један од сељака, Петар Трбојевић опалио је старом ловачком пушком и погодио Францетићев аутомат у део који прима шаржер. Аутомат је онеспособљен и сељаци су Францетића ухватили голим рукама. Док се опирао, један од сељака га је ударио тупим делом секире у главу. У партизанском извештају наводи се да је то учинио Миле Трбојевић.
Францетићу је пукла лобања. Убрзо су стигли партизани и пренели га у Слуњ, у болницу где је оперисан. Партизани су хтели да га мењају за 100 заточеника из Јасеновца. Анте Павелић би вероватно пристао да ослободи још јасеновачких мученика, јер је Францетић имао чин усташког генерала и био је изузетно познат и популаран у НДХ.
Усташе су ову вест криле три месеца
Францетић није преживео. После пет дана током којих је био у коми, на тренутак је дошао себи. Дозивао је Павелића а онда је на капама партизана који су га чували видео звезде петокраке. Умро је 27. децембра 1942. године, не схватајући како се нашао међу непријатељима.
Усташе су вест о смрти Францетића крили три месеца и прогласили осмодневну жалост. Тек 30. марта, 1943. године, НДХ је објавила вест о смрти Францетића.
Споменути Милан Трбојевић који је „насекирао” Францетића спада у ред мало познатих српских јунака. Попут Благоја Јововића
који је извршио атентат на Анту Павелића у Атини. Поглавник Независне Државе Хрватске се никада није опоравио од задобијених рана.
Партизани су камионом одвезли тело Францетића у непознатом правцу и до данас није познато где је сахрањен крвник. Хрватски десничари већ деценијама покушавају да пронађу његов гроб који би вероватно постао место окупљања усташа.
