Ђурађ Кастриот, познат у историји као Скендербег, био је једна од најинтересантнијих личности балканске и уопште европске историје друге половине 15. века, храбар борац против османских освајача.
Много се прича о етничкој припадности Кастриота. Само презиме Кастриот можда долази од грчке речи „кастро“ која долази од латинске „каструм“, што значи „тврђава, утврђење, каштел“, што може бити у вези са првобитним кастеланством у Канини; али, можда долази и од топонима: два кандидата за то постоје, село Кастриот код Дебра, или пак Кастрат код Скадра.
Албански хроничар Музака: Скендербег био „српске природе“
Шта су тачно били по даљем етничком пореклу тешко је утврдити. Међутим, албански хроничар Ђон Музака, припадник једне од најмоћнијих арбанашких кућа у средњем веку, пише 1510. године да је Ђурађ Кастриот Скендербег био „српске природе“. Неки западни историчари пре два века су спекулисали о зетском братству Браниловића као родовском исходишту Кастриота, а немачки историчар Франц Бабингер о српском кефалији Бранилу као Ђурађевом прадеди говори и пре пола века. Други извори такође говоре о српском пореклу Павловог оца. Неки помињу и грчко.
Брат и деда су му сахрањени у Хиландару
О његовом српском пореклу сведоче и две повеље које је издао један од дародаваца Хиландара Иван Кастриот, отац Ђорђа Скендербега.
Иван је имао четворицу синова – Станишу, Репоша, Константина и Ђурађа. Један од синова, Репош, сахрањен је на Хиландару. На његовом гроб постављен је натпис „Репош Дука Илирски”.
На Хиландару и гроб Јоакима Кастриота. Претпоставља се да је реч о Јовановом оцу који је пред смрт узео монашки постриг, мада је током свог живота мењао вероисповест у зависности од политичких савеза. У Хиландару се налазе и остаци тзв. Арбанашког пирга, куле која је саграђена новцем Ивана Кастриоте.
Рођен 6. маја 1405. године
Ђурађ Кастриот — како је сам себе ћирилицом назвао у једном писму 1450. – дошао је на свет 6. маја 1405. године, највероватније у селу Шине код Дебра, на породичном поседу. Постоји мало података везаних за рани период Кастриота, али је сигурно да је или Ђурађев деда Павле или Павлов отац, средином XIV века добио од неког српског владара земљу на управу.
Када се Ђурађ родио, његов отац Иван држао је земљу између Љеша и Дебра. Принуђен да постане турски вазал, послао је Станишу и Ђурађа као таоце у Једрене, тада престоницу Отоманске империје. Ђурађева мајка се звала Војислава.
Ђурађ је прошао војну обуку и постао дворјанин Мурата II, прешао на ислам, прозван Скендербегом (тур. Искендер беј, „господар Александар“) и ратовао против хришћана.
Када је 1432. избио арбанашки устанак против Османлија под вођством Топија и Аријанита, а Ђурађ био позван од рођака да се врати кући, игнорисао је тај позив и остао веран султану.
Узнапредовао је до спахије, па субаше, па валије (заповедао над 5.000 коњаника), добио сопствене тимаре и преузео очеве поседе (Иван је умро као православни монах Јоаким, а сахрањен је у нашем манастиру Хиландару), добио и Дебарски санџак на управу. Уосталом, његово име се налази у очевој повељи из 1426. године којом је овај донирао два села Хиландару, као и у документу којим је Јован за себе и своја три сина купио право да борави у тој светињи.
Потписује се као господар Албаније
Током битке код Ниша 1443. године, када су Срби и Угари под Ђурађом Бранковићем и Јаношом Хуњадијем потукли Османлије, Скендербег је напустио Османлије са својих 300 највернијих људи, отишавши у Кроју коју је заузео развио црвену заставу с црним двоглавим орлом и почео да се потписује као „господар Албаније“.
Ту се вратио на православље, прогласио наследником Балшића као господара Зете и Албаније, окружио махом Албанцима, Србима и Власима (Албанац му је био протонотаријус, а писар и канцелар Никац Вукосалић), окупио арбанашку и околну српску властелу (Аријанити, Дукађини, Музака, Топија, Црнојевићи, Душмани, поарбанашени Срби, Спанија, поарбанашени Грци) и у Љешу на територији Млетачке републике створио тзв. Љешку лигу са собом као војним заповедником.
Битка код Торвиола
Већ лета 1444. наноси тешки пораз Турцима у Бици код Торвиола када троструко бројнија османлијска војска упада у вешто постављену замку. Та Скендербегова победа одјекује Европом, а он их наредне године поново мами у једну долину и поново туче. Наредне године их је потукао још два пута.
Млеци, који су контролисали српско и албанско приморје, постају сумњичави и окрећу се против Скендербега, те улазе у савез са Турцима 1448. године. Он прво туче отоманску војску и том приликом заробљава Мустафа-пашу којег потом враћа за 25.000 дуката, а потом туче и Млетке код Скадра.
Затим жури да се споји са Јаношем Хуњадијем који му је кренуо у помоћ, али не стиже на време: Османлије наносе тежак пораз Угарима октобра 1448.
Опсада Кроје
Мурат II јуна 1450. године на челу велике војске отпочиње опсаду Кроје; Скендербег одбрану поверава наполитанском грофу Врани Контију, оставља му свега 1.500 људи, а са остатком војске у којој су поред Албанаца и Срба сада и Немци, Французи и Италијани, напада турске логоре и линије снабдевања. Опсада пропада октобра месеца након три неуспешна јуриша и Скендербег успева да поврати већи део територије.
Јануара наредне године ступа у вазални однос према арагонском Напуљском краљевству у замену за војну помоћ, а Алфонсо V га именује „генералним капетаном“. Његов пример следе морејски деспот Димитрије Палеолог, али и други албански великаши попут моћног Ђорђа Аријанита Комниновића (он сам то презиме користи у преписци са Алфонсом V , док га понегде зову Големи) чију ћерку Донику Ђурађ Кастриот жени 21. априла у православном манастиру Арденица који је посвећен рођењу Пресвете Богородице. Маја месеца у Кроју стиже одред од стотинак каталонских војника, а годину дана касније Алфонс В шаље поткраља. Због тога се историчари споре да ли је Албанија била део Круне Арагона или није.
Скендербег 21. јула 1452. године наноси пораз једној турској војсци изненадним јуришом, а потом форсира марш и истог дана побеђује и другу. 22. априла 1453. туче војску под командом Ибрахим-паше.
Одлазак у Ватикан
Те године, Ђурађ посећује Напуљ и Ватикан (палата у којој је одсео у Риму данас носи његово име, као и трг на којем се налази), а јула 1455. године опседа Берат. Ова операција пропада јер Турци обећавају предају а онда користе одлазак Скендербега и уљуљканост његове војске: гине 5.000 албанских коњаника, махом људи Ђорђа Аријанита који након тога ставља зета на дистанцу. Затим га издаје синовац Хамза Бранило Кастриот који се враћа султану, док Ђорђе Стрез Балшић (Скендербегов сестрић) продаје Турцима своје утврђење. Османлије и Млеци плету мрежу завера око њега, али он успева да опстане.
Лета 1457. стиже 70.000 Османлија на челу са Исак-бегом. Скендербег дуго избегава битку, а онда кад су га сви отписали, изненада напада турски логор и сатире га. Пола турске војске је или мртво или заробљено, скупа са свим благом. Хамзу шаље у напуљско заточеништво, са султаном Мехмедом II Фатихом Освајачем потписује петогодишњи мир, а папа му даје титулу „првака Христовог“ (лат. Athleta Christi).
О пролећу две године доцније у Кроју стиже распрестољени деспот Стефан Бранковић, а након слома српске деспотовине те године почињу њих двојица да кују планове о савезништву и ослобођењу, али од тога нема ништа. Стефан наредне године жени другу ћерку Ђорђа Аријанита, Ангелину, коју наша Црква данас слави као Преподобну мати Ангелину, и они ускоро одлазе у Италију.
Смрт Скендербега
Скендербег се скрива у планинама, бежи на обалу, планира да сакупи преживеле албанске великаше у Љешу ради новог савеза, али се разбољева и умире од маларије 17. јануара 1468. године. Краљ Фердинанд шаље Ђурађевој удовици и сину Јовану писмо саучешћа у којем пише да је „Скендербег нама био као отац“ те да „жалимо ову смрт не мање него смрт краља Алфонса“. Јован II Кастриот (који је оженио Јерину Бранковић, ћерку деспота Лазара) наставља очеву борбу, чак и након пада Кроје и Скадра, као и његов син Ђурађ II, избијају и устанци невезани за њих, али су их Османлије све угушили.
После његове смрти град Кроја је припала Млетачкој републици, а затим је након 10 година потпала под Турску власт. Тако ће остати све до 1912. године, када ће је заузети Српска војска у Првом Балканском рату.
Скендербег је дуго био национални херој скоро свих словенских народа на Балкану. Већ крајем 19. века словенски народи га заборављају а албански националисти користе ту прилику и у недостатку Албанске средњовековне историје започели су албанизацију Скендербега и његове побуне против Турака. Међутим, његова побуна није била устанак Албанаца против Османског царства већ свих народа са тог простора.
Истинско порекло Кастриота
Питање етничког индентитета Ђурађа Кастриота-Скендербега и фамилије Кастриота, које је данас прилично исполитизовано и са тендециозним тумачењима и путем фалсификата и софизама дато у националистички обојеној поставци о Кастриотима албанске историје, а код осталих доста замагљено, је неопходно било размотрити ради историјске истине.
Одређена историјска грађа из српских средњовековних извора, врло битна за аналитички и документарни приступ овом питању, није досад узета у обзир у поставкама о идентитету Кастриота (може се рећи у већини случајева и тендециозно). То су повеља цара Душана из 1347. г., прострагма из 1349/53, Светоарханђеловска хрисовуља из 1348/52, затим за Масареке, претке Кастриота „Јањинска хроника”, а ни битна образложења В. Качановског о настанку „Меморије…” Мусакија. Такође, „Дубровачка повеља доминуса Александра” из 1368. године се узима при разматрању порекла Кастриота, са неадекватним и тендециозним тумачењем.
Уз прегледе свих доступних докуменатарних факата хронолошки узетим о Кастриотима: Бранилу (првом властелину кастела Кастри, који је и епоним презимена Кастриоти), затим Павлу, Ивану (Скендербеговом оцу), Ђурађу Кастриоту-Скендербегу, Ивану II (Скендербеговом сину) и Ђурађу II (Скендербеговом најстаријем унуку) и о другим гранама Кастриота, закључци до којих се долази на основу документарне грађе и сведочења савременика и рођака Кастриота, могу дати доста уверљиво — да су Кастриоти и њихови преци словенско-српског порекла.
То код Кастриота старијих генерација потврђује и њихова православна вера са породичном славом (по Јастребову) и хиладарски монаси из њихове фамилије, њихов статус српских властелина, блиске родбинске везе са српском властелом и династијама, где су са Бранковићима двоструко повезани и генеалогије са датим српским пореклом садашњих Кастриота у Италији и Шпанији као и низ других поузданих аргумената, који су дати у овој студији. Књига садржи 110 прилога, са генеалогијама, картама, хронолошким дијаграмима, табелама, фотокопијама цртежа и фотографија Кастриота и копијама докумената повеља и др., затим са хералдиком Кастриота и кастелолошким прегледом њихових кастела.
