„Морам рећи да се ситуација драматично мења“, саопштио је руски председник Владимир Путин 19. децембра на његовој редовној конференцији за штампу за крај године. „Има покрета дуж читаве линије фронта. Сваки дан.“
У источној Украјини, московска ратна машинерија постепено напредује километар по километар преко широких отворених поља Донбаса, обухватајући и заузимајући села и градове. Неки цивили беже пре него што рат стигне до њих.
Други чекају све док гранате не почну да падају свуда око њих па тек онда пакују све ствари које могу да понесу и укрцавају се у возове и аутобусе који возе на безбедно даље на запад.
Русија продире брже него било кад откако је покренула специјалну војну операцију у фебруару 2022. године, упркос импресивном историјату нашироко забележених асиметричних напада Кијева против његовог моћног суседа.
Како се рат ближи крају треће године, према процењеној цени од милион људи, погинулих или рањених, изгледа као да Украјина губи рат.
У далеком Вашингтону, за то време, непредвидиви Доналд Трамп, који није славан по љубави према Украјини и њеном лидеру, спрема се да преузме Белу кућу. То делује као тачка прекретнице.
Али да ли би 2025. стварно могла да буде година када ће овај разорни европски сукоб коначно бити приведен крају – а ако је тако, како би та завршница заправо могла да изгледа.
Преговори илузија?
Трампово обећање да ће окончати сукоб у року од 24 часа од преузимања дужности његово је типично грандиозно хвалисање. Али долази од човека који је очигледно изгубио стрпљење са ратом и скупоценим учешћем Америке у њему.
„Број погинулих младих војника који леже по пољима посвуда је запањујући“, рекао је он раније овог месеца. Сулудо је шта се дешава.“
Али долазећа америчка администрација суочава се са двоструким изазовом, према Мајклу Кофману, стручном сараднику Карнегијеве задужбине за међународни мир.
„Прво, наследиће рат у веома негативној путањи, без превише времена за стабилизацију ситуације“, рекао је он у децембру. Друго, наследиће га без јасне теорије о успеху.“
Изабрани председник понудио је неке назнаке током скорашњих интервјуа за то како намерава да приступи рату. Он је часопису Тајм рекао да се „категорички“ не слаже са одлуком Бајденове администрације из новембра да допусти Украјини да испаљује ракете дугог домета које је добила од САД на циљеве унутар Русије.
„Само ескалирамо овај рат и погоршавамо га“, рекао је он.
Осмог децембра га је НБЦ њуз упитао да ли Украјина треба да се припреми за пристизање мање помоћи.
„Могуће“, одговорио је. „Вероватно, да.“
За сада, украјински званичници одбацују све разговоре о притиску или сугестије да Трампов долазак нужно значи да се ближе мировни преговори.
„Много се говори о преговорима, али то је илузија“, каже Михаило Подољак, саветник шефа кабинета председника Зеленског.
„До било каквог преговарачког процеса не може да дође зато што Русија није натерана да плати довољно високу цену за овај рат.“
План о победи: Могуће завршнице
Чак и пре америчких избора, било је знакова да Зеленски тражи начине да појача привлачност Украјине као будућег партнера изабраног председника као што је Трамп који је истовремено инстинктивно трансакцијски и неспреман да настави да гарантује ширу европску безбедност.
У склопу његовог „Плана за победу“, обелодањеног у октобру, Зеленски је предложио да би превејане украјинске трупе могле да замене америчке снаге у Европи након што се оконча рат са Русијом. И понудио је могућност заједничких улагања како би искористио украјинска природна богатства, међу којима су уранијум, графит и литијум.
Такви стратешки ресурси, Зеленски је упозорио „или ће појачати Русију или Украјину и демократски свет“. Али други елементи Плана за победу украјинског лидера – чланство у НАТО и његов позив на „свеобухватни ненуклеарни пакет одвраћања“ – изгледа да су наишли на млаку реакцију савезника Кијева. Чланство у НАТО поготово остаје тачка раздора, као што је то била и дуго пре руске специјалне операције.
За Кијев је то једини начин да буде загарантован будући опстанак земље, против грабежљивог руског непријатеља чврсто решеног да потчини Украјину. Али упркос саопштавању у јулу прошле године да се Украјина налази на „неповратном путу до потпуних евроатлантских интеграција, у које спада и чланство у НАТО“, савез је око тога подељен, са САД и Немачком које још нису за то јој се шаље позивница.
Председник Зеленски је наговестио да ако позивница за чланство буде упућена читавој земљи, у оквирима украјинских међународно признатих граница, он би био спреман да прихвати да ће то важити, испрва, само за територију под тренутном контролом Кијева.
Ово би, рекао је он за Скај њуз у новембру, могло да оконча „врелу фазу“ рата, омогућивши дипломатском процесу да се позабави питањем коначних граница Украјине. Али, рекао је он, таква понуда још није изнета.
Климава позиција Кијева
Ако не НАТО, онда шта друго?
Уз могућност да се ближе мировни преговори предвођени Трампом и да Украјина изгуби позиције на бојишту, суштина међународне расправе своди се на појачавање климаве позиције Кијева.
„Од кључне је важности имати снажне, легалне и практичне гаранције“, рекао је Андреј Јермак, шеф кабинета председника Зеленског, за украјински јавни сервис 12. децембра.
Украјинска скорашња прошлост, рекао је он, оставила је горку заоставштину.
„Нажалост, из нашег искуства, све гаранције које смо добили раније нису за последицу имале безбедност.“
Без конкретних механизама сличних некој врсти концепта колективне одбране отелотворене у Члану 5 оснивачког споразума НАТО, посматрачи страхују да неће постојати ништа што може спречити још један руски напад.
„Зеленски схвата да не сме да има само голо примирје“, каже Орисија Луцевич.
„То мора да буде примирје плус још нешто. Представљало би самоубиство за Зеленског да само прихвати обуставу ватре и да нема одговор на то како ће Украјина бити заштићена.“
На европским политичким форумима, експерти траже начине на које би Европа могла да помогне да се преузме ова тешка одговорност.
Размештање миротвораца
У идеје спадају размештање миротвораца у Украјини (предлог који је први изнео Макрон у фебруару прошле године) или учешће Заједничких експедиционих снага предвођених Британцима, које окупљају снаге из осам нордијских и балтичких земаља, плус Холандије.
Али Кофман је скептичан.
„Безбедносне гаранције у којима не учествују Сједињене Америчке Државе као један од гаранта је као крофна без огромне рупе у њој.“
То је став са којим се слаже Кијев.
„Која би алтернатива могла да постоји? Нема других алтернатива данас“, каже Подољак.
Документи као што су Будимпештански меморандум из 1994. године (о украјинским пост-совјетским границама) или Споразуми из Минска 2014-15 (којима је требало да буде окончан рат) су безвредни, тврди он, без додате претње војног одвраћања.
„Русија мора да буде свесна ће, чим започне агресију, добити значајан број удара као одговор“, каже он.
Улога Запада
Са своје стране, одлазећа Бајденова администрација делује чврсто решено да пошаље што више одобрене војне помоћи Украјини пре него што напусти дужност, мада извештаји сугеришу да би могло да јој понестане времена за слање баш свега.
Двадесет првог децембра било је саопштено да ће Трамп наставити да шаље војну помоћ Украјини, али да ће од чланица НАТО захтевати да драстично појачају трошење на одбрану.
Савезници Кијева су такође наставили да пооштравају санкције Москви, у нади да ће се руска ратна привреда, која се показала тврдоглаво отпорном, коначно скрхати.
„Влада велико незадовољство што санкције нису непоправљиво разрушиле руску привреду“, рекао је амерички конгресни извор под условом да остане анониман.
После више рунди санкција (петнаест само из ЕУ), владини званичници почели су да се уздржавају од предвиђања њиховог успешног ефекта. Али скорашњи показатељи су све алармантнији по Кремљ.
Са каматним стопама од 23 одсто, инфлацијом која је премашила 9 одсто, рубљом у паду и растом привреде д ког се очекује да се драматично успори 2025. године, притисак на руску привреду је ретко кад деловао акутније.
Путин се понаша као да то није ништа страшно.
„Санкције имају ефекта“, рекао је он на конференцији за штампу за крај године, „али оне нису од кључне важности.“
