Сама појава Цара-Мученика је извор инспирације за све православне хришћане, али то је само део православног значаја цара Николаја II.
„И сад знате шта задржава да се не јави у своје време. Јер се већ ради тајна безакоња, само док се уклони онај који сад задржава. Па ће се онда јавити безаконик, ког ће Господ Исус убити духом уста својих, и искоренити светлошћу доласка свога“…. . (2. Сол. 2:7).
Оно што спречава појаву Антихриста, овог човека безакоња и анархије, последњег и најмоћнијег противника Господа Исуса Христа и Његове Цркве, према учењу Светог Јована Златоустог и других црквених отаца, јесте легитимна власт, изражена и симболизована Римским царством. Ова идеја је нашла своје највише отелотворење у хришћанском царству: прво у Византији, када је Цариград био Други Рим, а затим у Православном Руском царству, када је Москва постала Трећи Рим. Године 1917, „Константиново доба“ је завршено, Православно царство је уништено — и свет, почевши од Москве, бачен је у доба безакоња и атеизма (а у црквеном животу, отпадништва) какво никада раније није виђено.
Цар Николај II био је последњи представник овог идеала легитимне хришћанске власти, и доба безакоња је сходно томе почело његовим убиством. За православне хришћане, међутим, ново доба почиње са мучеником, сведоком Православља, верним до краја својој Цркви и свом светом позиву.
Јов Дуготрпљиви, на чији се дан родио Цар, рекао је у својој великој патњи о дану свог зачећа: Нека тама влада над том ноћи; нека се не броји међу данима у години (Јов 3,6).
Ноћ убиства цара и његове породице била је страшна.
Али стари хришћани су дане који обележавају мученике дубокоумно називали својим рођенданима. А ноћ убиства цара сија у нашим умовима као рођење на небу Цара-Мученика – жртва за грехе свог народа.
Ову идеју потврђује и виђење великог старца Макарија, митрополита московског, из 1917. године:
Сан митрополита Макарија
Видео сам поље. Спасилац је ишао путем. Пратио сам Га говорећи: „Господе, пратим Те!“ А Он, окрећући се ка мени, одговорио је: „Прати ме!“ Коначно, приближили смо се огромном луку украшеном звездама. На прагу лука, Спасилац се окренуо ка мени и поново рекао: „Прати ме!“ И ушао је у чудесни врт, а ја сам остао на прагу и пробудио се.
Убрзо сам поново заспао и видео себе како стојим поред истог лука, а иза њега, иза спасиоца, стајао је цар Николај. Спасилац је рекао цару: „Видиш две чаше у Мојој руци: једна је горка за твој народ, а друга је слатка за тебе.“
Цар је пао на колена и молио Господа да му дозволи да испије горку чашу са својим народом. Господ је дуго одбијао, али је краљ упорно молио. Тада је Спасилац извадио велики угаљ из горке чаше и ставио га у краљев длан. Краљ је почео да баца угаљ из руке у руку, и истовремено је његово тело почело да светли док није постало потпуно светло, попут неког блиставог духа.
Ево сам се поново пробудио.
Поново заспавши, угледах пространо поље прекривено цвећем. Усред поља стајао је Цар, окружен мноштвом људи, којима је својим рукама делио ману. У том тренутку, невидљиви глас је рекао: „Цар је на себе преузео кривицу руског народа, и руском народу је опроштено.“
Царев значај је, наравно, првенствено за руски народ. Али његов ранг православног цара, који обуздава долазак Антихриста, а посебно његова титула православног мученика, чине га посебно значајним за све православне вернике.
Српски народ је свим срцем волео руског цара. Дана 30. марта 1930. године у српским новинама објављен је телеграм у којем се најављује да су православни становници српског града Лесковца обратили се Синоду СПЦ да покрене питање канонизације покојног руског цара Николаја II, који је не само био најхуманији и најчистији владар руског народа, већ је заслужио и духовну славу мученичке смрти.
Већ 1925. године у српској штампи појавио се опис судбине старије Српкиње која је у рату изгубила два сина и веровала да је и њен трећи син, који је нестао у акцији, погинуо. Једног дана, након што се усрдно молила за све погинуле у претходном рату, јадна мајка је заспала и сањала цара Николаја II, који јој је рекао да је њен син жив и у Русији, где се борио за словеначку ствар заједно са своја два погинула брата. „Нећеш умрети“, рекао је руски цар, „док не видиш свог сина“. Убрзо након овог пророчанског сна, старица је добила вест да је њен син жив, и неколико месеци касније, радосно га је загрлила, живог и здравог, вративши се из Русије у домовину.
У августу 1927. године, београдске новине су објавиле да је руски уметник и академик сликарства, С. Ф. Колесников, позван да ослика нову цркву у древном српском манастиру Светог Наума на Охридском језеру. Уметнику је дата потпуна креативна слобода да украси унутрашњу куполу и зидове.
Док је изводио овај рад, уметник је дошао на идеју да на зидовима цркве наслика лица петнаест светаца, распоређених у овалне облике. Четрнаест лица је одмах насликано, али место за петнаесто је дуго остало празно, јер је неки необјашњив осећај натерао Колесникова да одложи. Једног дана, у сумрак, Колесников је ушао у цркву. Доле је било мрачно, а само је куполу пробијао зрак залазећег сунца.
Све око цркве деловало је натприродно и посебно. У том тренутку, уметник је видео како празан овал који је напустио оживљава, а из њега, као из рама, вири тужно лице цара Николаја II. Запањен чудесним појављивањем мученог руског цара, уметник је на тренутак стајао као укопан у месту, обузет неком врстом утрнулости.
Затим, како сам Колесников описује, инспирисан молитвеним импулсом, поставио је мердевине уз овал и, не користећи угаљ да оцрта чудесно лице, почео је да га оцртава само четкама. Колесников није могао да спава целе ноћи, и чим је свануло, отишао је у цркву и, до првих јутарњих зрака, већ је седео на врху мердевина, радећи са жаром који никада раније није познавао. Како сам Колесников пише: „Сликао сам без фотографије. Видео сам покојног цара неколико пута у своје време, и његов лик ми се урезао у сећање. Завршио сам свој рад и уцртао ову икону-портрет: Сверуски цар Николај II, који је примио венац мучеништва за благостање и срећу Словена.“
Убрзо је у манастир стигао генерал Ростић, командант Битољског војног округа. Након посете цркви, дуго је гледао Колесниковљеву слику покојног цара, сузе су му се сливале низ образе. Затим, окрећући се уметнику, тихо је рекао: „За нас Србе, ово је и увек ће бити највећи, најпоштованији од свих светаца.“
Сама појава Цара-Мученика је извор инспирације за све православне хришћане. Али то је само део православног значаја цара Николаја II. Његова сопствена побожност и хришћански карактер, и његова активна улога као цара у промоцији истинског препорода православља, чине га последњим и једним од највећих представника православне монархијске традиције, чији је пад (како и сами сведочимо) заиста увео у доба безакоња.
Свети Царе-мучениче Николаје, моли Бога за нас!
Јеромонах Серафим Роуз
