Владика Николај: Гледали смо нас неколико, како мала вода пада на точак од воденице. И точак је лежао непомичан. У том је надошла вода, и точак се покренуо. Тако и твоја вера: није јака, зато те још не гони на молитву. Временом ћеш осетити потребу за молитвом. Велика вера покренуће унутрашњи точак твога бића, и ти ћеш добити нов живот.
Св. Касијан говори да је у његово време била уобичајена кратка молитва: Боже, похитај да ме избавиш, Господе, да ми поможеш! (Пс. 70,1). У житију св. Јоаникија пише да је он стално понављао молитвицу: „Нада је моја Отац, уточиште моје Син, заштита моја Дух Свети“. Ову је молитву он додавао и свакоме стиху од тридесет псалма које је био научио напамет и који су састављали његово молитвено правило. Другоме некоме је стална молитва била: Ја као човек сагреших, а Ти ми се као милостиви Бог смилуј! Други су опет волели друге молитвице. А од најстаријег времена врло многи су узимали молитвицу: Господе Исусе Христе, Сине Божји, смилуј се на мене грешног. Њу спомиње св. Јефрем Сирин, св. Јован Златоуст, св. Исак Сирин, св. Исихије, св. Варсонуфије и Јован и св. Лествичник. Касније је постајала све општија и изговарала су је многа света уста, те је ушла и у црквени устав, који је препоручује као замену за све домаће молитве и све црквене службе. Зато се од кратких молитава она код нас првенствено и употребљава.
Потруди се да се на њу навикнеш и ти.Она се назива Исусовом молитвом, јер се обраћа Господу Исусу. Назива се и умном када се не врши само речју него и умом и срцем, а особито када се дугом и правилном употребом просто слије с дисањем. Свака кратка молитва може доћи до тог степена, а Исусовој молитви припада првенство јер она сједињује душу с Господом Исусом, Који представља једини пут за заједницу с Богом што је и циљ молитве. Он је Сам рекао: Нико неће доћи Оцу до кроза Ме (Јов. 14,6). Зато ко задобије ту молитву, прима у себе сву силу искупитељског подвига у чему се и састоји наше спасење. Сад разумеш зашто ревнитељи спасења нису жалили труда у навикавању на ову молитву. Угледај се и ти на њих“.
Дакле, православни хришћанин треба стално, по мери својих сила и Божије благодати, да понавља кратке молитве, којима себе држи у присуству Божјем и чува се од разних искушења и опасности у овом свету. Молитва је со којом се осољава људски ум, срце и душа, да не сатруле од насртаја демона и страсти.
УЧЕЊЕ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА О МОЛИТВИ
У мисионарском писму писаном једном који је рекао да верује у Бога, али Му се не моли, Свети владика Николај пише:„Труди се и јачај веру у себи. Временом ћеш осетити потребу за молитвом. Твоја вера није јака, зато те још не гони на молитву. Гледали смо нас неколико, како мала вода пада на точак од воденице. И точак је лежао непомичан. У том је надошла вода, и точак се покренуо.Вера је сила духовна. Мала вера не покреће ни ум на размишљање о Богу ни срце на молитву Богу. Велика вера покреће и ум и срце и целу душу човекову. Докле год траје велика вера у човеку, она својом силином покреће душу његову према Богу.Ти си, кажеш, прочитао реч Спаситељеву: зна Отац ваш шта вама треба прије молитве ваше, па си из тога закључио да молитва уопште није потребна. Заиста зна Бог унапред све шта нама треба, али ипак Он хоће да Му се молимо. Зато је исти Спаситељ заповедио да се молимо непрестано, и научио нас како да се молимо.Лакше је ово објаснити родитељима него ли теби, нежењи. Гле, и родитељи знају унапред шта треба деци, па ипак захтевају од деце да их моле. Јер знају родитељи, да мољење мекша и облагорођава срце детиње; да их чини понизним, смерним, кротким, послушним, милостивим и благородним. Видиш ли колико небеских варница искресава молитва из срца човечјега?
Прочитао сам, како је неки путник застао пред једном кућом украј пута. У тој кући радници имађаху неко зборисање. На мах наста тајац у кући. Радници клекоше на молитву. А један од њих изађе и поче ходати испред куће. Упита га путник, шта се то ради унутра?
– Та, моле се Богу. А мене је то стид, па сам изашао. Путник заћута, и чекаше.
– Кога ти чекаш? упита га онај радник.
– Чекам, рече, да изађе неког да га питам за пут.
– Па зашто не питаш мене? И ја ти могу показати.
Махну главом путник, па му одговори:
– Како би могао показати прави пут онај ко се стиди Бога и своје браће?
Ја мислим, код тебе не постоји стид од молитве, него проста нејачка вера. Негуј, дакле, негуј младенца у себи. Кад порасте до јунака, платиће ти стоструко твој труд. Јуначка вера покренуће унутрашњи точак твога бића, и ти ћеш добити нов живот.Мир ти Божији и благослов“.
Што је говорио, Свети владика Николај је и творио. Молио се Богу непрестано. Ова књига се састоји од његових чудесних кратких молитава, које је Нови Златоуст Србски стављао на крају својих беседа у „Охридском прологу“.
Све су оне биле намењене његовим вољеним Србима, за које се овако молио:“Премудри Боже, чији су судови недокучиви и путеви неисписани, милостиво погледај и чуј молитву нашу за Твој србски народ православни. Ти си допустио тешко мучење србског народа, као што си дозволио да буду мучени и Твоји апостоли и пророци и праведници. Знамо, Господе Боже наш, да по свом премудром промислу допушташ страдање својих изабраних, да би се као злато у огњу, кроз муке очистили од земље и јаче засијали. Али, не дозволи, Боже милости и љубави, да се сатана дуго подсмева и лицемери дуго ругају над Твојим крстоносним народом србским. Знамо да Ти допушташ невоље најсветијим душама, ради њихове веће славе и ради опомене и страха безбожним и подлацима. Знамо да је Твоје преславно Васкрсење, Христе, дошло после поруге, крсних мука и смрти. Зар да озарени светлошћу Твога страдања не осветимо и таму страдања србског народа и чекамо васкрсење његове славе?! Као што раслабљени није био исцељен док Ти ниси дошао, Господе, тако и данас нема исцељења србском народу без Тебе, Боже и Спаситељу наш. Не одлажи своју помоћ, Господе, Ти који си увек хитао да помажеш. Не одлажи и не откажи, већ као милостив Самарјанин, окрени лице Своје србском народу, пружи му руку и исцели његове ране, поврати му здравље, сјај и славу и нека Те прослави страдални србски народ у будуће више него што Те је славио раније – Тебе, Светитеља свога, са Оцем и Светим Духом, у векове векове. Амин“.
Један народ живи док слави Бога. Док се моли Богу. Док уме и може да се моли. Тако је и са Србима који су, иако неписмени, вековима умели и знали да Господу приносе молитве. Зато се треба молити, ако хоћемо да останемо и опстанемо.
