Кулин бан спада у ред историјских личности које су својим деловањем обележиле време у коме су живели, и чија је оставштина узидана у темељ националног идентитета и културно-историјског наслеђа Срба.
Кулин је био приморан да одржава своју власт и државу, бановину Босну, налазећи се између двије силе, Византије и Угарске, као и Ватикана који га је оптуживао да штити јеретике. У почетку владавине признавао је врховну власт Византије. Касније је био приморан да се приклони Угарској. Али, ипак је очувао аутономију средњовековне Босне.
Одржавао је везе и са другим српским владарима тога времена. Своју сестру удао је за хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање. Папа Урбан III поред осталих бискупија које припадају Риму на Балкану, наводи и „regnum Servilie, quod est Bosna“ , што би у прилагођеном преводу на савремени српски језик значило „онај део Србије, који се назива Босна“.
Међутим, историјска наука је већ одавно доказала да је средњовјековна Босна само територијално припадала под римску цркву, а да је народ у њој већином био изван римокатоличанства, било да су били православни или да су припадали „цркви босанској“.
Поред његове повеље, зубу времена одолела је и плоча коју је бан Кулин поставио на цркву коју је подигао 1193. године. Црква се налази уданашњем селу Мухашиновићима код Високог. Плоча се вероватно налазила изнад главног улаза у цркву. Натпис на плочи исписан је ћириличним словима и српским језиком.
Ко је био Кулин бан?
Сигурно сте макар једном чули некога како каже да неко прича “од Кулина бана…” и да притом мисли на нешто што се догодило јако давно и да је говор стога опширан и непотребно дуг.
Цела изрека заправо гласи: “Од Кулина бана и добријех дана”. Али зашто су та времена била “добра, стара” није најјасније.
Кулин је био босански бан који је владао најкасније од 1180. године до око 1204. године. Према писању Мавра Орбина он је наследио првог босанског бана – Борића. И владао је 36 година.
Кулин Бан и Стефан Првовенчани били су у много блискијим односима него што је то приказано у неким домаћим серијама. Као што је речено, његова сестра удала се за кнеза Мирослава. Али породични односи били су за нијансу компликованији јер је Кулин био ожењен Војиславом, сестром Стефана Немање и Мирослава.
Ово није било нарочито необично у Средњем веку. Како би учврстиле савез обе владарске куће су дале по ћерку. Тако је заправо на Кулиновом двору, као савезнике, Стефан Првовенчани имао и стрину и тетку.
Осим овога, Кулин никако није могао бити вршњак Стефана Првовенчаног већ пре његовог оца и стрица. Од Стефана је дакле морао старији бар двадесетак година. То и потврђује чињеница да је преминуо током Стефановог сукоба са Вуканом.
И то је фактички све што се поуздано зна о овом владару.
Повеља
Кулин бан издао је повељу Дубровчанима, којим се Дубровнику даје слобода трговања у Босни без икаквих ограничења и намета. Уговор је један од најстаријих сачуваних докумената у региону. Повеља бана Кулина представља први сачувани дипломатски документ писан на народном српском језику. У њему је први пут поменуто словенско име града Дубровника.
Превод на савремени српски језик гласи:
У име Оца и Сина и Светог духа. Ја, босански бан Кулин, обећавам Теби кнеже Крвошу
и свим грађанима Дубровчанима да ћу вам бити прави пријатељ од сада па до века. Држаћу са вама правду и
право поверење докле год будем жив. Сви Дубровчани који ходају где ја владам могу трговати где год хоће и
кретати се где год желе, с правим поверењем и правим срцем без било какве обавезе, осим ако ми ко подари поклон
по својој вољи. И да им моји часници не чине никакво насиље.
И све док су у мојој држави даваћу им помоћ као себи колико се може без икакве зле примисли; тако ми Бог помогао и ово свето еванђеље.
Ја, Радоје банов писар, написах ову књигу банове повеље.
Управо у овој Повељи вероватно треба тражити објашњење горенаведене пословице. Од овога је користи имало и домаће становништво које је тако, по први пут, добило трговачка “врата у свет”.
Ако је ово тумачење тачно, “добра времена” Кулина бана заправо су се односила на Дубровчане и могуће је да је изрека тамо и настала.
